Њоме се на модерним основама обнављала наша књижевност друге половине 20. века, каже за Спутњик Марко Недић, један од приређивача Михаиловићевог дела за Матичину знамениту едицију „Десет векова српске књижевности“.
Говорећи о писцу који је за живота био класик, а чије су се многобројне борбе данас заувек завршиле, Недић потврђује општи став да је реч о аутору који је несумњиво био један од наших најбољих и најцењенијих прозних писаца последњих деценија прошлог и првих двеју деценија садашњег века. О књижевнику који је подједнако значајан као приповедач и романсијер, драмски писац, сценариста али и творац документарне прозе о Голом отоку.
„Његова проза је била и остали сажета, згуснута, без сувишних места,. празног хода, сентименталности и патетике, наметљиве лиризације или наглашеног психологизма тако модерног у време његових стваралачких почетака. Код њега је све у на изглед опорим стилским тоновима и решењима, а у подтексту у непосредном, исповедном, усменом сведочењу у форми исказа о индивидуалном доживљају и виђењу стварности његових књижевних јунака, веома успешно оствариваном у романима Кад су цветале тикве, Петријин венац, Чизмаши, Гори Морава, Злотвори, Треће пролеће и приповеткама Фреде лаку ноћ, Ухвати звезду падалицу, Лов на стенице, Јалова јесен, Преживљвање“.
Отуда, сматра Недић, нимало није необично што је Михаиловићева нарација била таква када се види какав је свет који је описивао и стварност на коју је као приповедач био усредсређен.
„Томе је допринело и његово трагично голооточко и дубоко проживљено животно искуство увек активног писца који је искрено тежио бољем облику стварности.“