Прошло је 20 година од почетка инвазије на Ирак коју су извршили САД и њихови сарадници што је довело до нестабилности те земље као и ширег региона Блиског истока која траје дан-данас. У акцији покренутој без сагласности Савета безбедности УН под лажним изговором да Ирак поседује оружје за масовно уништење, срушен је режим у Багдаду, ирачки лидер Садам Хусеин убијен а та земља унутрашње поларизована и уништена од чега се све досад није опоравила.
Нестабилност и даље траје
Садам Хусеин је успевао да избегне хапшење скоро девет месеци, пре него што је заробљен у децембру 2003. године и погубљен по налогу нове ирачке власти три године касније.
Др Слободан Јанковић, виши научни сарадник на Институту за међународну политику и привреду, каже за Спутњик да су ратна разарања могла да донесу само негативне последице.
„Последице саме америчке окупације биле су избијање једне врсте грађанског рата у Ираку у неколико наврата, чији је последњи изданак био придруживање великог броја ирачких сунита такозваној Исламској држави,“ каже Јанковић.
Још једна последица је, како истиче, још увек присутна нестабилност у Ираку у смислу сталне потенцијалне опасности да се та земља подели, имајући у виду да у тој земљи живе сунити, шиити и Курди.
„Мало-мало па су присутне политичке тензије између политичког Курдистана и остатка земље а политичке снаге у већем делу Ирака су опет подељене великим делом по фракцијама шиита и сунита. Постоје наравно и оне које обједињавају обе групе али оне не доминирају,“ објашњава Јанковић.
Наш саговорник подсећа да Америка и даље држи ограничену војну мисију у Ираку те да има делимичан утицај на тамошњу политику преко сфере привреде, финансија и разних служби и непосредније са својим партнерима (владајућим породицама ) у северном Ираку и ирачком Курдистану.
Међутим, неоспорно је да операција чији је званични циљ, према објашњењу Вашингтона, био да се сруши диктатура Садама Хусеина и успостави демократија није донела ништа добро.
„Америчка инвазија чим је довела до избијања грађанског рата наравно да је била лоша. Они би могли рећи - ево срушили смо диктатуру Садама Хусеина, данас у Ираку постоје политичке партије, избори … А да ли је то дало неки заиста бољитак самим Ирачанима то они сами треба да кажу,“ закључује Јанковић.
Ни после 20 година нема краја смртоносном насиљу у Ираку: само у фебруару ове године живот су изгубила најмање 52 цивила - људи убијени из ватреног оружја, разнесени бомбама. То садашње насиље је одјек напада који је почео у ноћи између 19. и 20. марта 2003. када су амерички бродови испалили 40 ракета на четврт Багдаду у којој се налазе институције и Влада.
Уништење Иранске државе
Србољуб Пеовић из Института за европске студије сматра да је Америчка инвазија из 2003. само последњи у низу догађаја који су уништили ирачку државу.
„После америчке интервенције у Ирачко-кувајтском рату 1991. године који је оставио бројне контроверзе (лаж о убиствима кувајтске новорођенчади, масакр на тзв. аутопуту смрти и сл.), после санкција које су трајале од 1990. до 2003. које су између осталог довеле до смрти најмање неколико десетина хиљада деце (процене УНИЦЕФ из 1999. су биле око 500.000 умрле деце), овај рат је довео до сламања некадашње регионалне силе,“ истиче Пеовић.
У првој години рата, напомиње он, број жртава окупације износио је око 100.000, и то претежно цивила.
„И следећих година је спорадично било правих масакара, попут америчког напада на Фалуџу из 2004, где су последице биле вероватно страшније него у Хирошими 1945. Ирак је постао територија на којој су приватне плаћеничке фирме имале значајну улогу. Не треба посебно помињати затвор Абу Граиб - постоје фотографије из овог затвора које показују како су тамо амерички војници вршили мучења - и масакре цивилног становништва, као у Хадити (где су 2005. амерички маринци убили 24 ненаоружана цивила прим.а.) који је постао симбол тортуре у свету,“ напомиње он.
Америчко ослањање на Курде против Арапа и шиите против сунита током окупације, према његовим речима, довело је до нетрпељивости која и данас живи у држави.
Злочини без казне
Пеовић истиче и да је подела државе и нови „ад хок “ донесени устав створио све услове да Ирак буде у потпуности дисфункционална држава.
„У Ираку је институционализована тзв. „мухасаса“, подела функција по етничко-верском кључу, као и максимална федерализација, која је довела до борбе за изворишта нафте. Све ово, пак, довело је и до појачане радикализације становништва, што је створило услове за нагли успон "Исламске државе" током друге деценије 21. века, као и до нових масакара који су довели до скоро па уништења разних мањина на подручју државе,“ објашњава саговорник Спутњик.
Разлог америчке инвазије
Пеовић објашњава и да је инвазија на Ирак из 2003. била последица тзв. Бушове доктрине оличене у Стратегији за националну сигурност из 2002. године, која је позивала на потпуну доминацију, то јест, суочавање са изазовима према америчкој моћи не само кроз традиционално тзв. „обуздавање“, већ и кроз превентивне ратове.
„Друго, од 1990-их долази до нарушавања баланса између подршке Израелу и арапским државама на Блиском истоку, у корист скоро потпуног ослањања на Израел. Америчке залихе нафте налазиле су се 2003. у великој опасности. Сједињене Државе су биле све зависније од кретања на светском тржишту, и управо Ирак – као једна од нафтом најбогатијих земаља – могао је бити решење њихових проблема. Поготово је то постајало актуелно како је амерички савез са Саудијском Арабијом критички преиспитиван током 1990-их, и како је Кина почињала тражити нафту на Блиском истоку. Уз то треба поменути и велику улогу војно-индустријског лобија оличеног у Доналду Рамсфелду и Ричарду Чејнију, министру одбране и потпредседнику у администрацији Џорџа Буша млађег. Уз то се чини да су и кругови блиски израелском Ликуду подржавали овакву акцију, јер би америчка окупација Ирака омогућила Сједињеним Државама приступ нафти без потребе за савезништвом са арапским режимима,“ појашњава Пеовић.
Са друге стране, додаје он, намера је била да уништење Садама Хусеина пошаље у свет слику о америчкој моћи, а САД би обезбедиле базу из које би истовремено могле контролисати и опколити Иран и Сирију.
Парадоксално је, међутим, како каже Пеовић, да је управо америчка инвазија и последично стварање "Исламске државе" довело скоро до урушавања америчких позиција на Блиском истоку.
Политички вакуум почео је да попуњава Иран, док се од 2019. године и самита у Куала Лумпуру у Малезији може видети и појачано интересовање земаља региона за друге алтернативе америчкој доминацији, пре свега за Кину, објашњава он.