Спутњик открива – Србин је први отворио врата Русије: „Шефе, постоји понуда, хоћете у Москву?“

Русија је до 2000. године била „закључана“ за иностране фудбалске стручњаке, све до доласка Бориса Буњака који је током каријере у Србији седео на клупи Слоге из Краљева, Јавора из Ивањице и нишког Радничког.

Један телефонски позив променио је све!

Иако су руски медији причали и писали о томе како је до сарадње са Ураланом из Елисте дошло због сличног презимена и да су га побркали са Леонидом Бурјаком, селектором СССР-а и тренером Динамо Кијева, Буњак је из објаснио како га је пут 2000. године одвео у Русију.

Апострофирао је да се поноси чињеницом да је био први страни тренер у руском фудбалу.

„Доста давно је то било, има 23 године. Мој осећај је да би било грешка када не бих рекао да сам поносан на ту чињеницу, да је то тренутак историје у руском фудбалу и у мом животу. Јер, бити први по било ком питању има неку вредност. Једино нисам задовољан тренутком у коме сам био у клубу, који у том тренутку није био спреман да направи нешто више, нешто веће. Али, опет је у питању било једно велико искуство, како за њих, тако и за мене“, истакао је на почетку разговора Буњак.

И у даху наставио.

„Не знам каква је прича осванула у руским медијима. Мој долазак био је сплет неких случајних околности. Био сам тренер Јавора из Ивањице неколико година пре доласка у Русију. У то време је капитен мог тима био Татовић. И док сам био на одмору, уследио је његов позив. Јавља се и каже: 'Шефе, шта има ново, како сте? Имате ли клуб, пошто постоји понуда из Русије, траже тренера'. Како сам био на кафи, насмејао сам се и питао га да ли ме зеза, био сам затечен и изненађен, јер знам да нико не иде у Русију. Такође, нисам знао ништа од детаљима руског фудбала, о лиги, играчима. И он на то каже: 'Шефе, можете да одете да видите, да разговарате, имате плаћену повратку карту. После два дана сам био у Москви“, присећа се Буњак као јуче да је било нешто што се дешавало пре 23 године.

Многи у Србији, чак ни они који прате фудбал, вероватно нису чули за клуб по имену Уралан Елиста. Основао га је Керсан Иљумџиев који је готово две деценије био на челу ФИДЕ. Јавила се жеља да у град Елисту, доведе и фудбал и тако је почео да улаже у најважнију споредну ствар.

Искусни тренерски стручњак објаснио је врло брзо и због чега је посао договарао у Москви, а не у Елисти.

„Уралан је тада боравио у Москви, били су у кампу четири дана јер су имали утакмицу против ЦСКА из Москве. Дошао сам да погледам екипу, да видим како изгледају, да видим квалитет играча. Интересантно, још је ту био актуелни тренер. Било је петорица српских играча на проби, тако да су се они паралелно припремали утакмицу и посматрали наше фудбалере. Био сам са стране, тек после утакмице сам имао званичан разговор о потпису уговора са председником.

Буњак који је у богатој тренерској каријери радио и у Црвеној звезди као помоћник, „премотао је филм“ на први сусрет са власником Уралана – Керсаном Иљумџиевом.

„Био сам код њега у кабинету јер, ипак је он председник једне републике која је имала седиште у Москви. Обавили смо службени разговор и мој први утисак био је да се ради о једном врло искусном човеку, спремно да направи нешто велико. Видео сам ту невероватну енергију да створи нешто велико. Тај разговор који смо водили текао је у неком будућем времену. Постављени су корени за оно што би требало да дође“, истиче Буњак.

Али, то нешто велико – нажалост, није се догодило. Србин се у Уралану задржао око шест месеци и за то време није осетио укус победе. Учинак са клубом из Елисте био је 15 пораза уз два ремија, што је неславан рекорд у руском фудбалу.

И како то обично бива, неко је „пустио буву“ да је можда ту било и намештања резултата, што је мало вероватно. Буњак је у разговору за Спутњик без поговора отворио и то поглавље.

„Ја то не могу нити да негирам, нити могу да потврдим. Уколико се то заиста догађало, апсолутно је јасно да се догађавало ван мог утицаја и знања! Оно што је мени било важно, је да сам радио максимално професионално. Припремао сам тренинге и утакмице. Тај рад апсолутно не може да се доведе у питање, али да су резултати за анализу, то стоји. Што се тиче резултата, знате и сами шта је потребно за резултат. Треба квалитет, спремност играча, атмосфера, а утиче и много спољних фактора, једно јединство. Ми то нисмо могли да имамо“, каже Борис.

На питање шта је била препрека на том путу јединства, уследио је одговор:

„У екипи сам имао једног или двојицу момака који су из Русије. Сви остали били су из других држава. Петорица Бразилаца, петорица из Србије, сви други играчи су из Казахстана, Таџикистина, Узбекистана. Немогуће је са толико различитог менталитета да направите једну компактну средину и да остварите резултат.

Некадашњи тренер Уралана и пионир тренерског посла за стране тренере у Русији, у потпуности је против санкција које последњих годину дана трпи комплетан руски спорт. Политика је по обичају дубоко „зарила своје прсте“ у спорт, а Буњак, који поручује да је аполитичан, истиче да му једна ствар никако није јасна.

„Апсолутно сваки спортиста мора да осуди те санкције. Ја само не могу да разумем спортисте који се укључују у ту акцију против руских спортиста. Јер, спорт је ипак нешто најздравије у свим државама. Али ова тренутна ситуација, када је руски фудбал пре свега у питању, мислим да је апсолутно неприхватљива за било ког спортисту и човека који нема везе са политиком. Ја сам аполитичан тип и не поседујем речник којим бих се обратио и објаснио неке политичке детаље. Али, као спортисти ми је апсолутно неприхватљиво да руски спорт буде третиран на тај начин“, истакао је Борис.

Буњак се после кратке епизоде, довољне да буде исписана историја, вратио из Русије у Србију, стигао је чак и до најтрофејнијег српског клуба Црвене звезде.

„Вратио сам се у Млади Радник, а посебно сам поносан на један детаљ из моје каријере, јер мислим да нема пуно тренера који су се се враћали у својих седам претходних клуба. То сматрам већим успехом, чак и од неких трофеја које сам освојио у каријери. После Радника сам направио паузу од пола године до годину дана, јер је био отворен разговор око евентуалног доласка у Црвену звезду. Због тога нисам смео, нити сам желео да прихватим ниједну понуду. Чекао сам и дочекао тај тренутак. Био сам од 2002. до 2003. у Звезди. Касније ме је пут преко Хајдука из Куле одвео у арапски и азијски фудбал. Дубаи, Емирати, после тога Оман, Саудијска Арабија и Либан“, поносан је Буњак.

Шездесетосмогодишњи стратег тренутно ради у Кувајту, где води најпознатији тим Касију.

„Тренутно сам на клупи Касије. Ето, имао сам ту срећу да сам у Кувајту водио два највећа клуба, јер сам био и шеф стручног штаба Арабија. Уз то сам био и селектор Кувајта и то је један битан моменат у мојој каријери и животу“, закључио је Борис Буњак.