Награђивани писац, добитник престижних награда, међу њима Нинове и Андрићеве, говорећи о теми новог рукописа за Спутњик констатује:
„Ништа не зависи од писца, теме се саме намећу. Писац не бира теме. Теме бирају писца“.
Једног од најбољих књижевника средње генерације, аутора романа „Писац из далека“, „Часови радости“, „Врло мало светлости“, „Слобода говора“… затичемо у његовом родном Чачку, првој националној престоници културе, којој својим стваралаштвом даје посебан печат већ пуних 30 година.
Писац Владан Матијевић
© Sputnik
„Са овог поднебља је доста писаца, углавном песника, постигло значајне резултате – Даница Марковић, Дис, Стеван Луковић, касније Бранко В. Радичевић, Драгослав Грбић, Ранко Симовић, Александар Ристовић... Чињеница јесте да су они одлазили у Београд, али њихова веза са Чачком је била и остајала јака. Долазили су у Чачак и утицали на његову културу. Бранко В. Радичевић је осмислио Дисово пролеће и још неке манифестације заједно са Пуришом Ђорђевићем и Мишом Радивојевићем, који су такође Чачани“, подсећа Матијевић.
Чачак у причама
Један је од аутора који сматра да однос писца или уметника са завичајем мора да постоји чак и ако он није очигледан, као у случају Бранка В. Радичевића или сликара Богића Рисимовића Рисима:
„Читаоци или посматрачи њихових дела ће тај однос свакако приметити боље него они сами“.
Књижевне ликове и радње смешта у свој родни град, али и у Београд, Париз, Лондон:
„Не бавим се Чачком у свакој књизи. Код мене је све подређено причи, па ако ми одговара Чачак, узмем га, ако не - направим другачији Чачак или изместим причу. Већина мојих прича је смештена на неко место које би могло да буде било које у Србији“.
Мој свет прозе доста наликује свету споља
Чачански књижевник објашњава и зашто га од почетка занимају пре свега приче које се тичу садашњег времена и због чега му данас није важно само како ће него и шта ће испричати:
„Моје последње књиге, посебно ова на којој сада радим, као и претходна, тицале су се новинарства у овом времену. Бавио сам се темама које су изузетно актуелне. У последње време дозвољавам да овај свет утиче на мене и да га представим из мало искошеног угла да би читаоцу било занимљиво и да би био испровоциран, да би размислио, дошао до неког свог одговора, видео и неке друге стране. Раније сам више полагао на сам текст, прича ме није толико интересовала, не шта ћу, него како ћу испричати. Временом се доста тога мењало“.
На питање, да ли је један од разлога што пише и тај да самоме себи објасни „стање света“, Матијевић уз потврдан одговор каже да у том настојању није усамљен.
„Данас има доста писаца, па и филмских уметника који се баве савременим светом. Тако је последњих 15-20 година од када се свет убрзао и постао непрепознатљив и различит у односу на оно што је био. Када сам ја почињао, почетком деведесетих година, били су присутни историјски романи и фантастика. Тада сам био један од ретких који је писао о савременом свету. Данас је другачије. И мој свет прозе доста наликује свету споља. Раније се нису толико додиривали“.