Овуда ће проћи пут: Надолазеће време прождире, морамо се одупрети - глобализму

Дебитантски филм Нине Огњановић „Овуда ће проћи пут“, после освојених 15 награда на 30 фестивала широм света, од недавно се налази на редовном репертоару домаћих биоскопа.

Главну мушку улогу у том остварењу тумачи Златан Видовић, који за Спутњик објашњава зашто бира психолошки захтевне улоге, како се после фудбала определио за глуму и каква је била сарадња са чувеним редитељем Теренсом Маликом.

- Мислим да су препознали аутентичан израз Нине Огњановић чији је ово дебитантски филм, иако то не изгледа тако. Сјајан сценарио, нестварна фотографија и наравно читава глумачка екипа. Сви су дали све од себе. Комбинација свега тога уз таленат, ентузијазам, храброст, вољу, упорност резултирала је оваквим филмом.

- Тескоба и заточеност су, нажалост, увек актуелне теме - како ово ново време,које нас неумитно ждере и прождире, те мале средине претвара у нешто што никада нису биле. Људи стварно покушавају да се одупру овом надолазећем времену које нуди своје добре стране, али опет има и оних лоших, и мислим да је публика то препознала. Види се да је борба против глобализма универзална тема, а опет не можемо да останемо затворени у својој чаури јер „ниједан човек није острво“, као што је рекао Ернест Хемингвеј.

- Волим улоге људи са проблемима, играм их и у позоришту и на филму. Мислим да је најзахвалније, али и најзахтевније за глумца да добије улогу за коју мора много да копа, ради, покушава да се избори са демонима свог лика. До сада сам имао срећу да су ме редитељи и продуценти вид‌ели баш у таквим улогама. Као клинац волео сам да гледам оне који тумаче такве улоге и - ево - негде ме је то дочекало као глумца. Надам се да ћу убудуће добијати и сасвим другачије улоге. Трудим седа радим посвећено и детаљно јер сматрам да таленат није довољан, потребно је много времена, припреме, рада на себи, много одговорности.

- Понекад је тешко оставити све то кад се прекорачи преко свог кућног прага, али уз тренинг и искуство успевам да раздвојим приватно и пословно. Јесте тешко, много је непроспаваних ноћи због размишљања о улогама, како да их креирате, шта да урадите, шта није ваљало... Глумац је биће које никада није задовољно, бар ја могу то да говорим у своје име. Никада нисам до краја задовољан својим улогама и увек мислим да је требало да нешто урадим боље, другачије. Али то је такав посао, глума је жива ствар, ради се органски и тешко је потпуно изаћи из свих тих улога, али опет - због околине и својих ближњих - не смете баш превише у свој приватан живот да пренесете животе својих ликова.

- Било је заиста сјајно искуство играти поред Марка Рајланса, Бена Кингслија и у режији једног од највећих - Теренса Малика. Било је заиста чаробно глумити у таквом филму са таквом темом, у аутентичном окружењу - у Риму, у тим колосеумима и костимима. Било је преко 200-300 људи на сету из разноразних крајева света и једва чекам да погледам филм, јер моја улога није превелика, али је јако значајна. То је човек који најављује долазак хришћанства који доживљава преобрат, катарзу и схвата колико су вера у Исуса и вера у Бога јаке.

- Позориште је моја прва љубав, прва кућа. Позориште је за глумца најсветије место, као што је за верника то црква. То је место где се показује ко је какав глумац и ко колико може, јер то је жива ствар, кад изађете на сцену нема повратка назад. Ви сте ту, публика је дошла да вас гледа, да јој пружите катарзу, насмејете, расплачете, да је замислите неким проблемом или питањем које та представа нуди. Мислим да је због тога глума самурајски посао, јер ми имамо мисију да људима пружимо бег од реалности, да се кроз тих сат, два, три колико су у позоришту где гледају живе људе на сцени идентификују са њиховим проблемима, страховима, сумњама, стрепњама. Веома сам захвалан сто сам имао прилику да у позоришту радим са великим редитељима, да играм велике улоге као сто су Раскољников, Ахмед Нурудин, Леон Глембај, као и ликове из Шекспирових и Молијерових драма. То ме је највише изградило као глумца. Позориште ми је помогло да победим своје сумње и страхове и да свакодневно радим на себи.

- То је мој град, ту сам одрастао, направио своје прве кораке, ту су се десиле љубави, разочарања, туга и срећа… Ту су ми другови из детињства, породица, родитељ и брат,тако да сам одлучио да се вратим и да помогнем Градском позоришту Градишка да ради што боље, да искористим своје знање, искуство, али и контакте, да бих позориште извукао изван граница тог града, приближио га људима у другим срединама. Прошле године смо први пут организовали фестивал „Љубица“, први фестивал позоришта Републике Српске. Трајао је пет дана и сваке вечери су сале биле пуне, што само показује да људи воле позориште, да су жељни да долазе, само треба да им се то понуди, да им је доступно, да им је ту. Људи су жељни културе, нечега више од свакодневног живота и ја као глумац покушавам да кроз директорски рад у Градском позоришту Градишка, то људима и пружим у своме граду.

- „Недеља” је веома значајан филм, јер је Џеј једна од икона поп културе код нас од деведесетих па надаље, човек који је својим песмама свакограсплакао, подстакао на плес… Имао је невероватну емоцију у гласу, невероватан приступ извођењу својих песама. Марина Туцаковић и Фута су то препознали и створили можда најлепше баладе које су икад написане на овим просторима. Мени је веома значајно што сам играо у таквом филму, а лик Футе ми је један од дражих, иако га нема пуно у филму. Било је чаробно тумачити лик човека који је написао толико добрих песама, уз које смо одрасли, уз које смо изашли први пут у кафану, срели прве љубави. То је оно што ме као глумца чини срећним.

- Фудбал сам тренирао неких десетак година и читаво своје детињство мислио сам да ћу бити професионални фудбалер. Међутим, књижевност и филмови су ме одвукли на другу страну, открио сам тај чаробни свет глуме, филма, позоришта, драме, романа и негде је то превагнуло. Али и дан данас сам пасионирани љубитељ фудбала, навијач Црвене звезде и Козаре из Градишке, наравно. Није ми жао што се нисам бавио фудбалом, али увек у човеку остане питање шта би било, кад би било. Међутим, мислим да ме је глума највише испунила као људско биће и дала ми оно што не бих могао да добијем ни у једном другом послу.