Влада Србије донела је одлуку да одбаци понуду „Есмарка" за куповину Железаре Смедерево, али и одлуку да већ у следећи понедељак, 23. фебруарa, објави јавни позив за менаџерске уговоре за Железару, како би производња била настављена и повећана.
Премијер Србије Александар Вучић прецизирао је да је прави разлог за одбијање понуде тај што Србија од америчке компаније није добила гаранције да ће бити очуван обртни капитал и да неће бити потрошене сировине, а фабрика потом напуштена.
„Нисмо изгубили ни битку ни рат. Очекујем да до краја марта Железара почне да ради повећаним капацитетом, а да до краја године почне да ради и друга висока пећ", нагласио је премијер и додао да радници остају на својим местима.
„Нажалост", прва је реакција професора Љубодрага Савића. „Са једне стране човек не може ништа да замери Влади Србије јер су имали најбољу намеру. Са друге стране, имали смо компанију која је свесна свих проблема на тржишту и која је покушала максимално да искористи то што је била једини понуђач", прецизира Савић за Спутњик.
„Лоша вест је то што са 'Есмарком' неће бити бити договора", каже и економиста Мирослав Прокопијевић. Међутим, он додаје да је лоша вест и најава Владе да ће објавити јавни позив за менаџерске уговоре. „Мало је вероватно да ће челичана успети да послује са неким малим губицима јер је у читавој њеној историји, осим периода за време 'Ју-Ес стила', правила губитке", прецизира Прокопијевић за Спутњик.
Преговори око закључивања уговора између Владе Србије и руководства „Есмарка" почели су 27. јануара. Првобитно је планирано да буду завршени 1. фебруара, али су неколико пута продужавани. Последње одлагање је било кад је Србија упутила „Есмарку" понуду и од ове компаније добила контрапонуду. Најновије померање коначне одлуке било је после још једне понуде „Есмарка" која је стигла јуче касно у току ноћи. Није познато шта је била последња понуда Владе Србије, као ни шта садрже контрапонуда и нова понуда „Есмарка".
5.000 радника и 20.000 повезаних у металском комплексу
Бивши премијер Мирко Цветковић је после откупа Железаре 2012. говорио како је Влада закључила да је опција преузимања Железаре мање лоша од затварања те фабрике и додао да та мера има социјални карактер, јер чува радна места и брине о економији државе.
Осим 5.000 људи који раде у Железари, за њу је везано и око 20.000 радника из металског комплекса, односно око 100.000 чланова њихових породица.
Наш саговорник Прокопијевић каже да је најбоље решење затварање фабрике и давање отпремнина радницима. „Ако би за отпремнине људима дали и по 20.000 евра, укупно милион евра, то би био годишњи трошак рада Железаре. Али је то једнократни трошак", предлаже Прокопијевић.
С друге стране Љубодраг Савић поставља пита: „А шта после тих годину дана? Ствар коју заговорници идеје о отпремнинама не разумеју јесте питање шта би ти људи могли да раде. Услужне делатности и мале трговинске радње се толико често отварају да их има за две државе. Да би оне биле профитабилне потребно је да постоји развијеност привреде јер куповна моћ иде уз високе дохотке", тврди Савић. Он подсећа да су после приватизација великих фирми у Србији двехиљадитих радници добијали од 50 до 100 хиљада евра али да су људи тада посегнули за куповинама аутомобила или станова, па је та једнократна куповина завршена.
„Није отварање занатске радње једина могућа ствар коју ти људи могу да ураде. На пример постоје пољопривредни производи који су тражени", брани своју тезу Прокопијевић.
Три године бoрбе за инвеститоре
Железара Смедерево је први пут продата након стечаја у марту 2003. америчком „Ју-Ес стилу" за 23 милиона долара. Од тада до почетка 2012. ова челичана била је велики извозник и обухватала је око 13 одсто укупног извоза Србије. Пошто је „Ју-Ес стил" фебруара 2012. саопштио да се повлачи из посла због огромних губитака и пада цена челика на светском тржишту, Влада Србије је откупила за један долар и поново постала власник Железаре.
Тадашњи премијер Цветковић је приликом потписивања уговора о откупу Железаре од „Ју-Ес стила" рекао да Влада нема намеру да буде власник и управљач, већ да ће у наредном периоду учинити све да нађе стратешког партнера и обезбеди будућност за ту фабрику. Међутим, од тада до данас Србија безуспешно покушава да прода ову фабрику. Владе Србије разговарале су са потенцијалним инвеститорима и стратешким партнерима, али до сада није било конкретних договора.
Није био мали број оних који су већ 2012. констатовали да би дотадашњи власник „Ју-eс cтил" и сам продао Железару да је било заинтересованих купаца. Постављало се и питање како ће Србија усред глобалне економске кризе да одржи производњу челика, кад то није могла велика компанија са огромним искуством.
Стручњаци за ову област ономад су, такође, упозоравали да је преузимање Железаре од стране државе грешка јер ће челичана остати без капиталних улагања и биће све више у заостатку за конкуренцијом због застарелости. Као пример у прилог овој тези је навођено да фабрика „Ју-Ес стил" у Кошицама (Словачка) поред широке лепезе производа има и постројења за производњу галванизованих лимова. Ова предност фабрике у Кошицама навођена је као један од разлога зашто „Ју-Ес стил" није напустио и њу онда кад и Смедерево. Држава Србија је пак наводила да неће инвестирати у галванизацију, већ ће тражити партнера који ће инвестирати у нове линије.
Проблем тржишта челика али и технологије
Према економисти Љубодрагу Савићу, предност нових технологија је у томе што штеде енергију по јединици производње, али Железара производи тзв. равне челике. То што није покренут процес галванизације челика, каже Савић, то је са једне стране предност, али је и мана. „Да се онда стратешки размишљало, то могло да буде предмет разговора са Фијатом кад је долазио у Србију, јер би онда ти лимови могли да се користе у аутомобилској индустрији", констатује Савић.
Професор Савић каже да је проблем Железаре део проблема тржишта челика у свету. Он подсећа да је ова индустрија у кризи у Европи од периода 1973-1975. кад је угашен велики број фабрика челика. Производњом су се потом углавном бавиле мање развијене земље, односно економије у развоју. „После двехиљадитих порасла је потражња за челиком у Индији и Кини. То је био и главни разлог доласка 'Ју-ес стила' у Смедерево, али и у Кошице у Словачкој. Обрнут процес десио се после светске економске кризе, јер је тражња опет смањена", прецизира Савић.
И наш други саговорник Мирослав Прокопијевић је сагласан да је проблем слабог интересовања за Железару генерални проблем тржишта челика. Међутим, он указује и на проблем квалитета челика који се производи у Смедереву, а који се не може користити у авионској или у аутомобилској индустрији, већ само у грађевинској где је потражња мала.
Железара која тренутно запошљава око 5.000 радника основана је 1913. као Српско акционарско рударско топионичарско друштво — САРТИД. Данас ова компанија производи око 350.000 тона челика, а њени производни капацитети су око 2,2 милиона тона. Вредност производње је 340 милиона евра, док би са пуним капацитетом могла да достигне милијарду и по евра. Према подацима из тендера, вредност новчаног капитала Железаре је 16,7 милијарди динара, док је неновчани капитал око 2,7 милијарди.
Држава је до сада Железари месечно давала 8,5 до 10 милиона евра. Железара банкама дугује 260 милиона евра, добављачима 120 милиона и за сировине још 145 милиона евра.
Очекивало се да Железара под менаџментом „Есмарка" месечно производи између 170.000 и 180.000 тона. Неке процене, у случају доласка „Есмарка", говориле су да би укупни трошкови Железаре за сировине, плате, енергенте и транспорт у 2015. износили око 900 милиона долара.
Премијер Вучић је данас нагласио да држава више неће субвенционисати Железару, али да она, према његовим речима, има 170 милиона долара обртног капитала у сировинама, па се нада како ће нови менаџмент успети да подигне степен производње.
Проблем може да настане кад се потроше ове залихе сировина које Железара поседује. Због споразума са ММФ-ом и Еврпском унијом Србија неће моћи да помаже ову челичану, али постоји могућност да се Железара, како каже професор Савић, на пример, задужи код комерцијалних банака.
