Годишњица пуча и демонстрација на којима је речено „не“ Тројном пакту 27. марта 1941. године је догађај који је био и остао предмет полемика међу историчарима, не само у Србији, него и у свету. Тога дана група високих официра Југословенске војске, на челу са бригадним генералом војног ваздухопловства Боривојем Мирковићем, извела је војни пуч, збацивши са власти трочлано краљевско намесништво, које су чинили кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић, и др Иво Перовићо, односно Владу Краљевине Југославије на челу са Драгишом Цветковићом и Влатком Мачеком. Влада је два дана раније, 25. марта 1941. године, потписала протокол у Бечу о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. На улицама Београда организоване су демонстрације на којима се узвикивало „Боље рат него пакт, боље гроб него роб“.
Власт је након пуча предата малолетном краљу Петру II Карађорђевићу, после чега је основана нова Влада на чијем челу се нашао један од људи који је учествовао у пучу, командант Војног Ваздухопловства, армијски генерал Душан Симовић. За потпредседника владе изабран је академик Слободан Јовановић.
Према различитим верзијама, иза демонстрација и пуча стајала је британска обавештајна служба, док други тврде да је пуч „подстакла“ и Москва која је тиме желела да одложи немачки напад на СССР, који се увелико припремао.
Историчар Момчило Павловић на питање да ли је 27. марта 1941. Србија војним пучем одложила немачки напад на СССР и тиме Москви омогућила да се боље припреми за рат, одговара:
„Без обзира на жртве и различите оцене 27. марта, српски народ може бити поносан на свој антифашизам, који није редукован само на један покрет, који је постојао у земљи и пре потписивања пакта. Наравно да је Хитлер због мартовских догађаја у Југославији морао да промени своје планове, а војни поход на Југославију и Грчку у априлу 1941. свакако је везивао део огромне фашистичке ратне машинерије. И кад су окупиране те две земље Немачка је морала да држи на том простору део снага које би у другим околностима биле окренуте према Совјетском Савезу. С друге стране, иако је у земљи Михиловић већ развио свој покрет отпора, на позив Коминтерне, кад је нападнут СССР, југословенски комунисти су кренули са акцијама које су кулминирале масовним устанком. У току лета и ране јесени 1941. у Србији је створена слободна територија од оба покрета отпора већа него у иједној окупираној земљи Европе. Немачки окупатор који је довео нове снаге за гушење устанка направио је застрашујућу одмазду према Србима. У тим тренуцима борба против фашизма и у Совјетском Савезу и у Југославији била је заједнички циљ. Јединство у борби је у ствари узајамна помоћ. А српске жртве, посебно цивилне, уграђене су и у коначну победу СССР-а“, каже Павловић.
И поред историјских чињеница, које указују да је 27. март 1941. помогао СССР-у да спремније дочека немачке нацистичке трупе, данас у Русији има неких који тврде да Србија никада није учинила ништа за Русију. Један од њих је и прослављени руски режисер Александар Сокуров, који је током учешћа на овогодишњем ФЕСТ-у у Београду изјавио да „Руси сматрају Србе браћом, али да Србија никада није подржала Русију“.
Одговор је добио од Владимира Мединског, руског министра културе, који је у интервјуу за Спутњик тада рекао „мислим да колега Сокуров није историчар, већ уметник, па због тога треба да му опростимо“.
„Очигледно је помешао Србију и Бугарску. Као историчар, ја знам и то стално понављам, у најтежим годинама Другог светског рата, фашисти су морали да задржавају више дивизија у Југославији, где тобоже није било рата — није био то само патизански отпор, него су морали да шаљу трупе и у северну Африку… Овде су Срби представљали огроман проблем за Немце, много већи него сви такозвани савезници СССР-а. Ми то знамо и ми то поштујемо. И руку на срце, једина земља у Европи која је наставила да се супротставља Немцима после окупације, била је Југославија“, рекао је тада Медински.
Историчар Павловић поводом теза о томе ко је коме помагао, а ко није, каже:
„Знам да такве тезе постоје и у Србији, банализоване на начин — а шта је Русија урадила за Србију, сем 1914. године, посебно када јој је била потребна заштита, 1941. или 1999. године. Биланс подршке Русије као велике силе Србији кроз историју је изузетно велики, али Русија је увек водила рачуна и о својим интересима. С друге стране, Србија као мала држава можда није могла конкретно да помогне, али русофилска осећања су била и остала код већине народа изузетно јака. 'Русољуби' од 19. века до данас су доминатни у народу. Али мора се признати да и даље постоје 'немачкари'. То је судбина Србије“, закључује Павловић.
