Украјински сукоб актуелизовао је питање амбиција НАТО-а да се прошири на исток Европе.
Генерални секретар Алијансе Јенс Столтенберг каже да НАТО не приморава ниједну земљу, па ни Србију, да се придружи савезу.
Одговарајући на питање о растућем утицају Русије на Западном Балкану, он је приметио да је реч о веома разноликом региону, у коме су неке земље већ чланице НАТО-а, док друге, као Србија, имају партнерски однос.
С друге стране, председник Русије Владимир Путин је крајем прошле године навео податак да Русија има само две војне базе ван своје територије — у Киргистану и Таџикистану, и напоменуо да Америка стварајући систем противракетне одбране у Источној Европи, у Румунији и Пољској представља претњу Русији.
„САД имају војне базе широм света. Зашто онда нас сматрате агресорима?“, изјавио је тада Путин.
Продор на исток Европе
Северно-атланска алијанса не крије да као одговор на наводне „руске претње“ жели да постави војне базе у Источној Европи. То је чак и најављено половином прошле године када се говорило да НАТО припрема модернизацију и развој својих снага за брзи одговор, а од европских земаља које су чланице НАТО-а затражио да инфраструктурно и на сваки други начин подрже борбену готовост.
Бивши чешки председник Вацлав Хавел, поводом ових најава, подсетио је да је Чешка својим захтевом за улазак у НАТО дала сагласност да се на њеном тлу граде војне базе Алијансе, укључујући и америчке. Неке чланице НАТО-а, међу којима су Немачка, Шпанија, Словачка и Италија, биле су против изградње сталних постројења (војних база) на истоку, па је из НАТО-а уследио одговор да би нове базе биле формално привременог карактера, али уз врло честе ротације трупа.
Слична судбина задесила би и Србију уколико би пристипила овом савезу, а на то је указао и професор са Краљевског колеџа у Лондону и шеф комисије за реформу НАТО-а Џејмс Го, када је рекао да би „било логично, уколико би и Србија постала чланица, да она своју територију уступи снагама Алијансе“.
Да је НАТО имао већ неке планове за базе у Србији својевремено је говорио и бивши министар одбране Првослав Давинић. Он је тада тврдио да су Американци заинтересовани за електронску базу на Копаонику и стратешку речну базу на Дунаву.
Србија није битна стратешки
Владимир Трапара, сарадник института за Међународну политику и привреду, за Спутњик каже да се у светлу најновијег погоршања односа Запада и Русије, очигледно иде на то да се у најскорије време почне распоређивање трупа.
„Међутим, Балкан у погледу обрачуна Запада и Русије не заузима значајно место. Балкан је у тој причи споредан, а самим тим и Србија која и није чланица НАТО-а“, рекао је он и додао да „није сигуран ко пласира приче о НАТО базама у Србији, али да не искључује могућност да неко из врха покушава да на тај начин створи утисак да је Србија стратешки веома битна и Русији и Западу, иако у стварности није“.
„С друге стране су се такође чуле приче присталица уласка Србије у НАТО да је руска база за ванредне ситуације стационирана у Нишу наводно некаква војна база, али ту је реч о преувеличавању“, навео је Трапара.
Регион и НАТО
Колико је Србија, заправо, окружена НАТО трупама и колика је војна моћ стационирана у нашем окружењу?
У другој половини 20. века на територији западне Немачке било је стационирано 900.000 војника НАТО-а у 589 војних база. Око 500.000 тадашњих војника НАТО-а чинили су Американаци. После немачкога уједињења и распада Варшавског пакта, у Немачкој је остало око 100.000 војника. Године 2004. САД су одлучиле да затворе скоро половину од 589 војних база у Европи, које су фактички биле под њиховом надчежнпшћу. Упућени у војну тематику сматрају да је Америка више заинтересована не за класичне војне базе, већ за „пунктове заједничке безбедности“, који би требало да буду размештени у првом реду у земљама око Црног мора, пре свега у Румунији и Бугарској.
Босна и Херцеговина
Почетком рата у Босни и Херцеговини, и после потписивања Дејтонског споразума 21. новембра 1995. године, одлучено је да снаге НАТО-а буду стациониране у Босни. Први контингент од укупно 20.000 америчких војника у саставу ИФОР-а, а касније и СФОР-а долазе у БиХ почетком јануара 1996. године.
Даљом стабилизацијом прилика тај број је око 2004. године био смањен на 6.000 да би већ почетком 2006. Американце у Босни замениле безбедносне снаге ЕУ. У БиХ, америчке војне базе су формиране у босанској Посавини и ширем рејону Тузле.
Највећа база управо је формирана на аеродрому „Дубрава“ код Тузле где је била смештена оперативна група „Орао“ и где се налазила команда која је покривала амерички сектор у БиХ. База је до самог затварања средином 2006. године била претворена у праву тврђаву у којој су биле смештене две снажне хеликоптерске ескадриле, од чега је једна била ескадрила наоружана „апачима“.
Американци су у Босни направили и две мање базе: „Мекгарвен“ код Братунца капацитета око 150 војника, а активна је и војна база „Бутмир“ код Сарајева.
Косово и Метохија
После НАТО агресије на Савезну Републику Југославију и потписивањем Војнотехничког споразума у Куманову јуна 1999. године створени су први услови за дуготрајније стационирање америчких војника на простору Косова и Метохије.
Американци су направили нову базу 35 километара јужно од Приштине, код Урошевца, на површини од 75 хектара.
Камп „Бондстил“, како је зову, сматра се највећом војном базом на Балкану. Изградњом ове базе Пентагон је остварио услове да америчке војне ефективе из Западне Европе буду пресељене на Балкан до краја 2010. године, а почев од 2004.године.
„Бондстил“ се и даље води као привремена база армије САД.
База има капацитет за пријем 7.000 војника. Американци су на Косову изградили још две мање базе у сектору који покривају, а то су „Монтиф“ поред Гњилана капацитета 2.000 војника и база код Витине капацитета 3.000 војника.
Остале снаге НАТО-а су у својим секторима такође градиле војне базе јер је на почетку мисије КФОР требало сместити више од 40.000 војника. Зато су Немци у Качанику изградили велики артиљеријски центар, који покрива зону Призрена.
У италијанском сектору у околини Пећи и Ђаковице изграђена је база где је смештен обавештајно-безбедносни центар. У селу Баловац код Подујева Енглези су изградили базу за 1.000 војника, а на обронцима планине Копаоник са косовске стране изграђена је хеликоптерска база.
Македонија
Американци су у Македонији војно присутни од краја 1992. године. На аеродрому „Петровец“ код Скопља 1994. године формирана је војна база са задатком да штити интересе САД у Македонији.
Капацитет ове базе повећава се доласком КФОР, изграђен је нови хелидром, база опремљена за ПВО одбрану осматрачким радарима и ПВО ракетним системима „хоук“.
У оквиру плана размештања војника САД заузет је и некадашњи војни полигон „Криволак“ где се вршила обука НАТО снага и јединица Партнерства за мир.
У Куманову је успостављена шпијунско-сателитска база и логистички центар КФОР, који су избијањем сукоба са Албанцима у пролеће 2001. исељени.
Грчка
Данас у Грчкој постоји само једна војна база САД на острву Крит у Егејском мору.
База „Суда залив“ је последња од четири некадашње оперативне базе армије САД, која је остала оперативна после гашења преостале три почетком деведесетих прошлог века.
НАТО је задржао у свом саставу и авио-базу „Лариса“, која је модернизована крајем 2002. године изградњом подземних капонира и модернизацијом писте, а НАТО је у њу пребацио и део своје команде за овај део Европе. „Суда залив“ је изграђена 1953. године као подршка америчким поморским снагама у Средоземљу. У овој бази смештено је 200 војника и писта за полетање извидничких авиона.
Најновије вести које пристижу из Грчке најављују да би ова држава могла да иступи из НАТО- а.
Румунија и Бугарска
Као залог за улазак у НАТО, наши источни суседи Румунија и Бугарска су понудили црноморске луке Констанцу и Варну као базе за НАТО флоту. Бугари су Американцима дали на коришћење и авио-базу „Граф Игњатијево“ близу Пловдива у коју ће бити пребачени ваздушни капацитети армије САД из Немачке.
Осим ове две базе у плану су још три и то Јамбол, Сливен и Велико Трново. Пентагон је планирао да у готовом новцу да око 110 милиона долара за обнову војних база у Бугарској и Румунији. Планом је предвиђено да базе постану оперативне после обнове инфраструктуре и улагање до 2012. године у којима ће бити стационирано више од 4.000 војника армије САД. У Румунији се предвиђа смештање 1.600 војника, а у Бугарској 2.500.
Усложњавањем војнополитичке ситуације на Балкану и избијањем сукоба на Космету 1998, и 1999. године у службу Американаца стављена је и бивша авио-база „Тасар“ у Мађарској одакле су пре НАТО агресије у јесен и зиму 1998. године полетале беспилотне летелице над СРЈ, а током агресије и ловци-бомбардери ФА-18, а за исте сврхе послужила је и база у Италији „Авијано“.
Црна Гора
Према најновијим предлозима Министарства одбране Црна Гора би имала 2.400 војника, односно 410 официра, 898 подофицира, 782 војника по уговору и 310 цивила.
На основу ових података војни стручњаци оцењују да се ради о веома малој оружаној формацији, па на овај начин Црна Гора своју и безбедност својих грађана ставља у руке другим субјектима, који се, нажалост, налазе ван граница најмлађе европске државе.
Међутим, на основу македонског искуства, јер је и ова новоформирана држава своју судбину препустила НАТО-у и САД, и по свој прилици је да ће се њена судбина одређивати баш у окриљу НАТО-а. На другој страни, НАТО тражи од новопримљених чланица и оних које очекују пријем да своје најбоље војне саставе разних родова пошаљу у међународне мировне операције.
Хрватска
Хрватска је као нова чланица НАТО-а пристала својевремено на слање нових 5.600 војника у мировне операције. За сада не постоје нове базе ове Алијансе али су као чланица НАТО-а у обавези да по потреби уступе све своје ресоре овој Алијанси.
Србија би, ако жели да буде у истој ситуацији, са Хрватском требало да уступи НАТО-у више од 13.000 војника.
