Некада моћни филмски студио, замишљен по угледу на чувени италијански „Чинечита“, снимио је, почев од 1947. године, односно од првог југословенског играног филма „Славицa“, око 200 играних и више од 400 документарних филмских остварења.
У стварању овог драгоценог филмског фонда, који се чува у Архиву Југословенске кинотеке, учествовала су највећа имена југословенске и српске филмске уметности, указује у разговору за Спутњик директор Југословенске кинотеке Радослав Зеленовић.
„То није роба. То је културно добро! То су филмови који су део филмске историје на овим просторима, и у Европи, и у свету. Ти филмови су деценијама успешно представљали ову земљу на међународним филмским фестивалима, доносили награде. Дичили смо се њима. То су филмови Живојина Павловића, Душана Макавејева, Пурише Ђорђевића, Милене Дравић, Бате Живојиновића, Смокија Самарџића и свих других југословенских глумаца и редитеља који су за Авалу снимали те филмове или играли у њима“, наглашава директор Југословенске кинотеке.
Продаја „Авала филма“, каже Зеленовић, изазива много недоумица, а нарочито у сегменту који се тиче ауторских права. „Права припадају пре свега ауторима, потом продуцентима, копродуцентима… Мислим да није природно да породица Жике Павловића (или неког другог знаменитог филмског аутора) нема баш ништа од тога што је он учинио за нашу кинематографију, а да има неки тајкун“, упозорава Зеленовић.
Он напомиње да се на простору Филмског града на Кошутњаку, где је смештен „Авала филм“, налазе и студији Радио-телевизије Србије, Архив Југословенске кинотеке, „Застава филм“, „Кошутњак“, те да би приликом продаје „Авала филма“ требало размишљати и о потребама тих установа и предузећа.
„Хипотетички, а бојим се да би то могло да буде и стварно, неко ће поред запаљивих депоа Југословенске кинотеке, где се чувају најзначајнији филмови од 1895. до 1952. године (снимљени на самозапаљивим нитратним тракама), једног дана да сагради кафић, хотел или станове, рећи ће да депои угрожавају људе који ту живе и тражиће да се Кинотека исели. Морамо о тим стварима да мислимо дугорочно“, указује Радослав Зеленовић.
Директор Југословенске кинотеке подсећа на катастрофалну приватизацију „Београд филма“, која је, поред осталог, довела до затварања низа биоскопских дворана у центру српске престонице. Уместо тога, Зеленовић предлаже да се део имовине Авала филма искористи за оснивање музеја домаће кинематографије.
„Зашто у тим просторима не могу да се реконструишу неке сцене, да се извуку неки костими, да се извуче све оно што се некада звало Балкански Холивуд. Питања има много, а одговор је само један: `Продати пошто зашто`“, закључује Радослав Зеленовић.
Надлежни ћуте
Иако је реч о заштити културне баштине, Министарство културе и информисања Србије прогласило се ненадлежним за случај „Авала филма“, дајући кратко образложење да је реч о предузећу у стечају.
Повериоци су, објашњава Радослав Зеленовић, они који врше притисак на Агенцију за приватизацију, као стечајног управника „Авала филма“, да прода то предузеће како би се измирила његова дуговања.
Југословенска кинотека обратила се Привредном суду с молбом да из приватизације изузме филмски фонд Авала филма.
„Фонд `Авала филма`, као и све оно што је снимљено у Србији до деведесете године, треба `национализовати`, као што су чиниле многе социјалистичке земље и земље из окружења. То је произвела земља Србија, дакле, то треба да буде власништво земље Србије које чува Југословенска кинотека“, каже Радослав Зеленовић.
Град изгубљених филмова или Београд на брду
Почетна цена за куповину Авала филма нешто је мања од девет милиона евра. У Агенцији за приватизацију објашњавају да ће нови власник имати право коришћења земљишта, пошто купује „Авала филм“ као правно лице.
Филмске ствараоце брине да ће, када се изврши конверзија из јавног у грађевинско земљиште, цео простор бити искоришћен за изградњу стамбених објеката и хотела.
Глумац, редитељ и продуцент Драган Бјелогрлић изјавио је да нема ништа против „Београда на брду“, али под условом да се део прихода од изградње неког новог стамбеног или хотелског комплекса уложи у развој домаће кинематографије.
Због најављене аукцијске продаје „Авала филма“, екипа награђиваног документарног филма „Синема комунисто“ Миле Турајлић покренула је кампању „Град изгубљених филмова“, позивајући грађане да потпишу петицију којом ће од Владе Србије бити затражено да филмски каталог тог предузећа не буде продат, већ национализован и дат на располагање Југословенској кинотеци.
Екипа филма „Синема комунисто“ често је током снимања одлазила у Авала филм, те је имала прилику да види колико је филмски студио пропао, каже у разговору за Спутњик продуценткиња Ива Племић.
„Назвали смо ову кампању 'Град изгубљених филмова', јер је потпуно невероватно да се у било којој држави 50 одсто целокупне продукције земље, каква је била бивша Југославија, стави на добош и да се продаје као нека некретнина или нека ствар која има искључиво материјалну вредност“.
На фејсбук страници кампање и на веб сајту филма „Синема комунисто“ http://www.cinemakomunisto.com/ заинтересовани могу да погледају материјале о „Авала филму“ — видео клипове, филмске инсерте и текстове људи који су обележили рад овог филмског предузећа.
Међу бројним културним делатницима који се противе продаји архива Авала филма јесу и представници Филмског центра Србије и Удружења филмских уметника Србије, који сматрају да тај фонд треба да добије статус културног добра.
Приватизацији „Авала филма“ била је посвећена и недавна седница Одбора Скупштине Србије за културу и информисање, на којој је формирана радна група за разматрање најбољег решења за то предузеће.
