Авион, сва срећа, није пао, а да ли ће неко пасти из неке државне фотеље — тек ће да се види.
Сукоб на релацији Председништво Србије — поједини министри, који је букнуо после неуспелог покушаја председника државе Томислава Николића да отпутује у државну посету Ватикану због квара на државном авиону, досегао је врхунац после извештаја који је у вези са инцидентом издало Министарство за саобраћај које води Зорана Михајловић.
Ствари су отишле тако далеко да се Михајловићева нашла у ситуацији да се брани од оптужби да руши „премијера и председника Србије“. Ово није први сукоб овакве врсте, а да ли се иза њега крије политички раздор између председника и премијера Србије својеврсна је питалица и за саговорнике Спутњика.
Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичар и уредник Нове српске политичке мисли, каже да има свега по мало, од медијског спиновања и „досољавања“ неких медија, па све до личних анимозитета сарадника два кабинета.
„Очигледно је, ипак, да постоји нека врста ’хладног рата‘ на релацији Председништво Србије — окружење премијера Србије. Ако занемаримо личне анимозитете, рекао бих да ово све не би добило оволике размере и да ’хладни рат‘, ако не букти, онда тиња са променљивим интензитетом. Председник и премијер своје сараднике користе као неку врсту тољаге, оружја у међусобном дуелу који има више аспеката, почев од политичког маркетинга, рејтинга и третмана у јавности, где Вучић стоји далеко боље у односу на Николића, који је мало маргинализован. Такође, има везе и са реалним политичким темама. Без обзира што политику земље води Влада, неке стратешке одлуке у домену спољне политике, попут кадрирања, и у домену војске су у рукама председника“, каже Вукадиновић.
Он из овога закључује да сукоб није само на нивоу сарадника два кабинета и наводи да се дубљи политички разлози могу свести на утисак који се ствара — да је Николић више проруски док је Вучић више проевропски „играч“.
„Обојица, наравно, то демантују, иако су они ти који стварају тај утисак, али је очито да постоје различити акценти политике коју воде. Ипак, иако сукоб постоји, мислим да није неповратан и видим га више као врсту тактизирања и испипавања терена него што је реч о коначном и неповратном неспоразуму. У том светлу, није немогуће да неко од актера у овој причи, мислим на сараднике, почев од најистакнутијих, попут Михајловићеве, плати цену, жртву, зарад мира у кући и потискивања теорије сукоба између председника и премијера“, објашњава Вукадиновић.
Да ли је потенцијални сукоб два кабинета, у ствари, сукоб две политике, Драган Ђукановић из Центра за спољну политику сагледава кроз призму наше савремене политичке историје, у којој може да се види да је подела на прозападну и происточну страну доминантна.
„Није реч ни о каквој специфичној ситуацији, а у овом контексту политичких неспоразума који постоје, вероватно би се и ово могло учитати. Мислим да се превише о сукобу прича, али објективно, у некој значајнијој мери он и не постоји“, сматра Ђукановић.
С друге стране Цвијетин Миливојевић, из агенције „Прагма“ мисли да постоји проблем у комуникацији између председника и премијера Србије, иако обојица то демантују.
„У једном тренутку се десило оно што се и могло очекивати. Кад је Николић препустио кормило странке Вучићу, тог тренутка се моћ међу напредњацима преселила код Александра Вучића и тог тренутка је отворен тај сукоб. Он је вешто скриван до последњих годину дана. То је један аспект приче. Ту нема јасног идеолошког сукоба али има сукоба у концепцији, не у далекој будућности, већ у ближој“, наводи Миливојевић.
Он наводи да су односи саветника два кабинета периферни, то је заправо круг људи који се унутар саме Српске напредне странке разликује у томе што једни мисле да је то и даље странка Томислава Николића, који ју је створио, док други мисле да је то странка Александар Вучића.
„Тај проблем постоји и то се видело и код кадрирања приликом формирања владе 2012. године, а и током формирања друге владе напредњака, да просто постоји подела на Вучићеве и Николићеве људе“, закључује Миливојевић.
