Русија и Србија су стратешки партнери. Ипак, сматрате ли да Србија може да настави евроинтеграциони процес и да истовремено остане блиска с Русијом, или како код нас кажу — да седи на две столице?
— Србија је суверена држава, има право да сама одређује свој пут развоја, па и да наставља преговоре са ЕУ о перспективама чланства. Имајући у виду да су између Русије и Србије вишевековне везе, узимајући у обзир данашњи ниво сарадње по многим питањима, у економији, саобраћају, сарадњу у сфери енергетике, апсолутно сам уверена да процес уласка Србије у ЕУ неће бити препрека за очување и развој односа између Русије и Србије јер је та сарадња обострано корисна, јер су Србија и Русија за њу заинтересоване, зато што је та сарадња у интересу наших народа и било би неразумно зарад стратешког циља уласка у ЕУ одустати од наше успостављене ефикасне и корисне сарадње. Надам се да ће бити пронађен разуман баланс који неће нанети штету руско-српским односима.
Све више земаља ЕУ је незадовољно политиком санкција. Очекујете ли укидање санкција или је, како кажу неки руски коментатори, Украјина била само повод за изолацију Русије и санкције ће у том смислу остати заувек?
— Пре свега, и историја, и сам живот, и пракса показују да је механизам санкција неефикасан. Он нема никаквог утицаја, тим пре са Русијом с којом је недопустиво разговарати језиком санкција, претњи и уцена, оне не доносе жељени резултат. И санкције против Русије такође су показале неуспех покушаја да се разбије економија Русије — ми се доста сигурно економски развијамо. Увођењем санкција није успело да се натера Русија да промени свој став у заштити националних интереса, да промени своју независну, суверену спољну политику.
— То је само подстакло Русију да се енергичније бави својом економијом, да мање зависи од западних земаља реализујући програм замене увоза, то је отворило нови простор и могућности за ширење сарадње са земљама других региона, с Кином, Индијом, земљама БРИКС-а, земљама азијско-пацифичког региона. Такође, очевидно је да су санкције, које су ипак нанеле одређену штету Русији, ништа мању штету нанеле економија земаља ЕУ.
— Ми смо били принуђени да донесемо узвратне мере оним земљама које су увеле санкције и да уведемо забрану на увоз пољопривредних производа ради заштите властитог тржишта. Наша робна размена са ЕУ је за то време опала за 10 одсто и свакако је то нешто што земље ЕУ осећају. Зато све више држава диже глас за укидање санкције, за политички дијалог а не за такве санкционе мере и ја се надам да ће прагматичан, здрав разум победити, јер ниједна влада не може да наноси штету властитој земљи, развоју своје економије, благостању грађана. И најважније је да то неће подржати бирачи, становници тих земаља зато што они такође пате због увођења тих санкција. Потребно је време. Али сматрам да су у праву и они експерти који кажу да је Украјина била само повод, монета за поткусуривање САД и Запада у њиховој тежњи да ослабе Русију, да раскину везе између братског украјинског и руског народа.
— Та тактика није одржива, кренули су у погрешном смеру. Зато је апсолутно неправедно условљавати укидање санкција против Русије тиме да смо ми дужни да спроведемо минске споразуме, стављајући на Русију скоро потпуну кривицу за изузетно озбиљну унутарполитичку кризу. Ми нисмо страна у сукобу. Део региона где живи огроман број становника Украјине изјаснио се против преврата и насилне смене власти, део региона не прихвата политику коју диктирају националистичке радикалне групације у тежњи да се формира нека једна нација — а Украјина је вишенационална земља, који забрањују људима да говоре на матерњем језику и развијају своју културу, то није прихваћено од читавог низа региона Украјине.
— И да би се разрешила та политичка криза једини пут, на ком је Русија инсистирала од самог почетка политичког сукоба у Украјини јесте миран дипломатски пут преговора обе стране за истим столом. Засад украјинске власти не теже много томе, иако је то један од чврстих услова минских споразума. Руководиоци ДНР и ЛНР показују такву спремност и спремни су да воде преговоре, и спремни су да остану у саставу Украјине под условом да добију широку аутономију. То је нормално у савременом свету, у свету је много федералних држава са широким аутономијама, образовања на националном језику, одвојених региона. Ипак, кијевске власти су тврдоглаво против.
Својевремено је Русија изнела предлог о колективној безбедности који није прихваћен. Показују ли актуелни догађаји и кризе у свету важност такве идеје?
— Међународни односи данас преживаљавају веома сложен прелазни период. У току је нимало једноставно, мучно формирање мултиполарног света. Зато што су у свету, осим САД и западних земаља, хтели или не, већ формирани нови центри политичког и економског утицаја. Државе не желе да се потчињавају диктату једне земље или групе земаља, да им диктирају какав избор да праве у свом развоју, у ком реду у партеру или галерији међународног театра да седе — то се све више испољава.
— Зато је и данас актуелан предлог Русије да се изгради јединствен, недељив, једнак за све системе безбедности који би узимао у обзир националне интересе државе, ванблоковски, неконфронтациони. И да је својевремено предлог Русије прихваћен не би било бомбардовања Југославије, не би било инвазије на Ирак, не би било инвазије на Либију, тих арапских и осталих обојених револуција који су довели свет у тако турбулентно стање и нанели огромну штету и светској безбедност, и државама о којима је реч. Зато ће Русија и даље инсиситирати на стварању јединственог, недељивог система безбедности, на изградњи велике Европе без подела. То је једини пут за очување мира и стабилности у свету.
