На Филмском фестивалу у Кану, који је у пуном јеку, приказан је филм младог српског редитеља Павла Вучковића „Панама“. „Панама“ је једини српски филм који је ове године на програму највеће филмске смотре на свету. У интервјуу за Спутњик Вучковић објашњава како је настао филм и шта за њега значи овај фестивал.
Са Павлом Вучковићем разговарамо на тераси фестивалске палате са које се поглед пружа на Кроазету. На улици се тиска маса знатижељника, филмских фанова, старлета, папараца. Ливрејисани полицајци и обезбеђење фестивала их држе на безбедној удаљености од филмских звезда које право из лимузина излазе на црвени тепих.
Иако је овде са дебитантским филмом, Вучковић своју каријеру у зачетку дугује управо овом фестивалу. На њему је први пут учествовао 2003. године, када је добио прву награду за кратки филм „Бежи зеко, бежи“ у селекцији студентских филмова. Четири године касније награђен је његов кратки филм „Минус“.
— Најинтензивније искуство је било када сам овде био са првим кратким филмом, када сам имао 21. годину. Селектори који овде бирају филмове и познају све најбоље светске редитеље и глумце односили су се према мени са таквим поштовањем да сам био одушевљен. Њима је филм на првом месту и свако ко доприноси филмској уметности јако им је битан.
Награде у конкуренцији студентских филмова биле су подстицај да почне рад на првом дугометражном филму. А онда је открио колико је за то потребно упорности. Од прве скице сценарија, 2009. године, до склопљеног филма у монтажи прошло је пет година.
„Панама“ је љубавна прича између Маје и Јована који све чини да њихов однос представи као необавезну сексуалну везу док не почне да сумња у њену искреност. Њен профил на друштвеној мрежи га наводи на помисао да води двоструки живот.
— Мелодрама је двоје се воле а трећи им смета. У овом случају двоје се воле, а смета им его и нарцизам. Љубав према самом себи је јача него љубав према партнеру. Основни проблем главног лика је што бежи од предавања.
Виртуелни свет интернета мења однос међу љубавницима.
— На социјалним мрежама постоји сукоб између тога како се људи представљају и шта је њихова реалност. Око тога сам правио заплет.
Уз Јелену Вуксановић, Вучковић је косценариста филма.
— Кренем од слике у глави која је довољно јака и онда градим причу око те слике. Она може да буде крај, почетак или средина филма. Важно је да постоји довољно јак моменат.
За већи део екипе ово је било прво искуство рада на филму.
— Славен Дошло, који игра главну улогу, први кадар је снимио у „Панами“, а ево већ излази на црвени тепих из лимузине! Главна протагонисткиња, Јована Стоиљковић, играла је споредну улогу у „Клипу“. Дуго смо радили на грађењу ликова, на сценарију. Много тога су несвесно прихватили што се потом видело на снимању. Резултат тог заједничког рада сам открио тек после у монтажи. Читав филм је заснован на њиховом односу, он је везивно ткиво.
Да ли је причу склапао на снимању или у монтажи?
— На снимању се суочите са реалношћу, кренете од сценарија а тог дана пада киша, па схватите да не можете да снимате оно што сте замислили и кренете да импровизујете. Чини вам се да ће то да се склопи у монтажи. Али када се нешто не уклопи, то је фрустрирајуће. Тај период рада ми је био најтежи. Монтажеру Бојану Косовићу је ово први филм као и мени. На крају се све уклопило.
Филм „Панама“ је у трци за Златну камеру, награду која се додељује најбољем дебитантском остварењу.
