Он се 5. маја састао са руским председником Владимиром Путином, а до сусрета је дошло на захтев француског председника Франсоа Оланда, након што су западни лидери бојкотовали обележавање 70. годишњице ослобођења Москве, за шта је изговор била криза у Украјини.
„У украјинској кризи конзервативна Немачка госпође Меркел је, чини се, превише блиска Сједињеним Америчким Државама. Она би могла да буде у искушењу да привремено одустане од традиционалне 'Источне политике' према Русији и да се окрене Украјини“, пише Шевенман, који напомиње да је у Украјини 2010. године било 1.800 немачких индустријских постројења, док их у Француској има педесет.
Ширење сфере утицаја у Украјини обезбедило би простор за јефтину радну снагу у Средњој Европи, што представља предност за немачку индустрију, коју угрожава раст плата у земљама Централне и Источне Европе.
Бивши министар, који је због неслагања са војним учешћем Француске у Заливском рату у Ираку 1991. године поднео оставку са ове функције, сматра да би „Немачка морала да убеди Европљане да није само продужена рука америчке политике у Европи, као што може да се закључи из инструментализације БНД (немачке обавештајне службе) од стране Националне безбедносне агенције (НСА)“.
„Време је да се европска Европа манифестује“, пише Шевенман. „Она би могла најпре да убеди САД да не одстрањује Русију 'ван Запада', већ да заједно са њом поново дефинише правила игре која би била међусобно прихватљива и која би обновила разумно поверење“.
За Шевенмана је тешко прихватљиво да се француска спољна политика везује за екстремистичке и ревизионистичке струје.
„Што се мене тиче, не стављам знак једнакости између комунизма и нацизма, као што је то урађено у законима о (националном) памћењу које је изгласала Рада у Кијеву 9. априла“, пише овај француски политичар.
„Медијска русофобија“ на коју указује подсећа га на форматирање јавног мњења које је пратило Заливски рат 1990-1991. године.
Ово условљавање јавног мњења се заснива на непознавању савремене Русије, сматра Шевенман, када није реч о идеолошкој конструкцији чији је циљ манипулација.
Представа о Русији као диктатури која се противи универзалним вредностима и која тежи да обнови Совјетски Савез је за њега „револтирајућа и карикатурална“.
„Путинова популарност је резултат економског опоравка који је он знао да спроведе, у земљи која је изгубила половину бруто националног дохотка у 1990-им, као што је знао да заустави распад државе“, оцењује бивши министар.
„Путинов пројекат није империјални већ национални. То је пројекат модернизације Русије, узимајући наравно у обзир да она, као и све државе, има и безбедносне интересе“, пише у колумни за угледни париски месечник.
