Сједињене Америчке Државе, Јапан, Мексико, Канада, Аустралија, Малезија, Чиле, Сингапур, Перу, Вијетнам, Нови Зеланд и Брунеј договарају се о одредбама највећег трговинског споразума у историји, који ће одредити 40 одсто глобалне економије и животе више од милијарду људи.
О њему, као и о другим сличним споразумима, попут Трансатлантског споразума о слободном тржишту између САД и ЕУ, јавност зна врло мало. Већину студија о њиховој сврсисходности финансирају институције које су за либералну економију. Али нико не говори о томе колико ће њихово спровођење да кошта и ко ће и колико ће бити жртава овог новог економског поретка, које би могле да се броје у стотинама милиона.
Садржај споразума о којима се преговара крије се од новинара као најбрижљивије чувана државна тајна. Разлог је што се они не тичу само нових правила трговине, већ и читавих области друштва, попут социјалне заштите, финансија или правних норми. Ништа не сме да исцури. Јавност ће бити информисана тек када споразум буде потписан — када буде сувише касно да се реагује.
Асанж, који је као аустралијски држављанин нарочито заинтересован за Транспацифички споразум, решио је да уздрма досадашњи ток преговора. Викиликс је једино место где могу да се прочитају нека од 29 поглавља овог текста, док се за осталима трага.
„Дошао је час за отвореност. Доста је тајни, доста је изговора“, поручио је оснивач Викиликса, који од 2012. године живи у Амбасади Еквадора у Лондону, где се склонио због судског поступка који су против њега покренуле шведске власти.
„Само пет од 29 поглавља је о традиционалној трговини“, упозорава Асанж. „Остала су о одређивању правила на интернету, о информацијама које интернет провајдери морају да сакупљају и предају компанијама под одређеним условима. Реч је о томе како да се регулише рад, локална индустрија, здравствени систем, приватизација болница, сваки аспект економије, укључујући и банкарске услуге“.
Иста правила ће важити и у случају Трансатлантског споразума, о ком се преговара у Бриселу и Вашингтону иза затворених врата.
Трансатланстки и Транспацифички споразуми постављају темеље нове неолибералне архитектуре света, чија ће правила одређивати мултинационалне компаније.
Исхрана, норме за утврђивање штетности производа по здравље, социјална заштита, професионална обука, јавне набавке, па чак и имиграција — све ће бити подвргнуто интересима корпорација које ће имати већа овлашћења од држава. Нова правила међународног правосуђа дефинисана овим споразумима омогућиће им да туже државе уколико процене да раде против њихових интереса. За такве судске процесе предвиђени су наднационални судови, чиме ће практично бити заобиђени парламентарни и правосудни суверенитет држава.
У писању ових закона, поред политичких представника, учествује и војска лобиста и адвоката који преговарају у име корпорација. У случају Трансатлантског споразума, америчка делегација броји више од шестсто саветника. Америчка привредна комора и Пословна Европа, две највеће организације послодаваца на свету, предложили су да се за преговарачким столом нађу и акционари.
Намере моћних лобиста нису тајна, било да се ради о генетски модификованој храни, законима о заштити приватности, квалитету хране или финансијској области.
Представници индустрије која производи генетски модификовану храну тако траже да се укину етикете на којима би то било назначено. Утицајна америчка Асоцијација за биотехнолошку индустрију критикује Европску унију због забране генетски модификованих производа који се продају у САД. С друге стране, лобисти који представљају интернет индустрију врше притисак на европске владе да укину одредбе које спречавају приступ личним подацима. Коалиција за дигиталну трговину сматра да оцена Европске уније да САД не раде довољно на заштити приватних података „није оправдана“. Такође, америчка индустрија меса нада се укидању европске забране продаје пилића из САД, која је уведена због употребе штетних састојака. Ипак, најгора ситуација је у финансијском сектору, где банке траже потпуно укидање државне контроле уведене након кризе из 2008. године која је настала због спекулација на финансијском тржишту.
Нова економска империја ће диктирати правила ван својих граница — свака земља која буде желела да успостави снажније трговинске везе са САД или Европском унијом мораће да им се повинује. Та империја ће одређивати и правила имиграције и контроле границе, како би олакшала улаз онима који нешто могу да продају или понуде неку услугу, а затворила врата другима.
„Обамина администрација говори о транспацифичком партнерству као о глобалном трговинском споразуму за 21. век, али се пре може говорити о НАТО-у 21. века — пакту заснованом на новцу — него о војном савезу“, приметио је амерички новинар Метју Копер у тексту за Њузвик из априла.
Преговори о Трансатлантском споразуму су интензивнији од 2013. године, а његово потписивање предвиђено је до краја године. Присталице споразума истичу да ће он олакшати слободну размену, што ће довести до отварања нових радних места. Европски лидери се надају да ће тако избећи експлозију социјалног незадовољства која тиња испод наизглед мирне површине европског континента. У Вашингтону сматрају да су европски лидери спремни да прихвате све како би оживели посусталу европску привреду, па и по цену урушавања модела социјалне заштите.
