Потписивањем Кумановског споразума 9. јуна 1999. године прекинуто је НАТО бомбардовања СР Југославије и дошло је до повлачења српске војске и полиције са Косова и Метохије. Важније од тога, из овог документа произашла је Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација, која и данас важи за једину „копчу“ Србије и Косова у међународном праву.
Генерал у пензији Бранко Крга, који је као начелник Војнообавештајне службе Војске Југославије 1999. године у Куманову присуствовао потписивању овог споразума, каже за Спутњик да је овај споразум донет у тешко време кад је требало да се заврши рат који је НАТО водио против тадашње Југославије. Како каже, најважнија позитивна страна тог споразума је што је рат заустављен, док као негативну страну наводи последице очувања територијалног интегритета тадашње СРЈ, односно Србије.
„Наравно да смо ми који смо тада учествовали у доношењу тог споразума били свесни свих ризика и опасности које је носило његово потписивање, али смо исто тако били свесни и великих опасности уколико би се рат наставио“, каже Крга.
Резолуција 1244
Он додаје да кад би се и данас, после толико времена, нашли у истој ситуацији и када би био у позицији да одлучује, увек би се одлучио за споразум којим би се зауставио рат и који би довео до тога да се политичким средствима решавају проблеми. Генерал Крга сматра да је споразум као такав реализован, али подсећа да Резолуција 1244 СБ УН која је проистекла из њега — није.
„Нису кључни ови војн-технички аспекти споразума, јер су мање више реализовани, али политички аспекти који су пре свега изродили Резолуцију 1244, нису до краја спроведени, због чега су се неке ствари после тога одвијале на штету наше државе и народа“, тврди он.
Он каже да не жели да лицитира ко је крив за то, напомињући да ту има свега — од наше политике до међународних чинилаца који су у томе учествовали, додајући да би данас ситуација била другачија да се Резолуција спровела до краја.
„Главна одредница те Резолуције јесте да је Косово саставни део Србије. Србија није признала и не треба да призна независност Косова. Нико нема мандат народа да се сагласи са отцепљењем дела територије, поготову што је та територија и међународним документом, то јест Резолуцијом дефинисана као саставни део Србије“, каже Крга.
Погром, независност, Бриселски споразум…
Током ових 16 година дошло је до масовног исељавања Срба са Косова, нелегалног проглашења косовске независности и „мартовског погрома“ 2004. Напади на Србе и њихову имовину су готово свакодневни.
У међувремену, потписан је Бриселски споразум између Београда и Приштине, чији представници воде дијалог о нормализацији односа, што је предуслов за европске интеграције Србије.
Међутим, међународне снаге, које је требало да гарантују безбедност Србима који су остали на Косову, нису то успеле јер је дошло до великог исељавања Срба, посебно након „мартовског погрома“ 2004. године, када су Албанци организовано напали Србе на Косову, палећи њихове домове и цркве.
Споразум су на војном аеродрому код Куманова потписали британски генерал Мајк Џексон у име међународних снага Кфора, генерал Војске Југославије Светозар Марјановић у име владе СР Југославије и генерал МУП-а Србије Обрад Стевановић у име владе Србије. Дан после потписивања споразума, престало је НАТО бомбардовање Југославије које је трајало 78 дана, а снаге Војске Југославије и МУП-а Србије почеле су повлачење са Косова и Метохије.
Повлачење Војске СРЈ је, у складу са споразумом, трајало 11 дана. У јужну српску покрајину упућено је 37.200 војника Кфора из 36 земаља са задатком да чувају мир, безбедност и обезбеде повратак више стотина хиљада албанских избеглица, док се не дефинише најшири степен аутономије Косова, у складу са Резолуцијом 1244.
Зона безбедности
Кумановским споразумом створена је и Копнена зона безбедности која је формално још на снази, а чија је дубина пет километара од административне линије покрајине и централне Србије.
До 2001. године у овој зони су могли да се налазе само лако наоружани припадници полиције, а од окончања сукоба на југу Србије, у њој се налазе и припадници Војске Србије. Ради повећања безбедности, јединице Војске Србије и Кфора организују заједничке истовремене патроле.
Споразум је дефинисао и Ваздушну зону безбедности која је 1999. године дефинисана на 25 километара, а 2001. је смањена на пет километара, од административне линије у дубину територије централне Србије.
Одлука о агресији на СРЈ донесена је, први пут у историји, без одобрења Савета безбедности УН, а наредбу је тадашњем команданту НАТО-а, америчком генералу Веслију Кларку издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.
СР Југославија је нападнута под изговором да је кривац за неуспех преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу покрајине Косово и Метохија.
У НАТО бомбардовању СР Југославије, које је почело 24. марта 1999. године, погинуло је више од 2.000 људи, а готово 5.000 је рањено. Тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће и споменици културе.
