Тачан број усташких жртава не зна се, јер никада није утврђен, као што није утврђен ни број Срба побацаних у крашке јаме по Далмацији, Херцеговини, Лици, Банији и Кордуну. Тачан број жртава не зна се ни за Јасеновац, међутим, да ли је само број важан?
Да би равнотежа међу народима у СФРЈ била успостављена, каже историчар Љубодраг Димић, требало је умањити моћ Србије као државе, али и српског народа. Британске дипломате још 1946. године пишу у извештајима „Форин офису“ да српски народ има ту несрећу да не може отворено да прича о свом страдању.
„Тај захтев за симетријом, за државом равнотеже, подразумевао је увођење општих места — сви југословенски народи су страдали, сви су поднели исте жртве, а историја тражи другачију истину, која, нажалост, нама данас јесте позната, а која је скривана и гурана под тепих свих претходних деценија“, закључује Димић.
Лицитирање бројевима је само начин да се жртве додатно увреде, тврди Димић, било да је број жртава обелодањен или измишљен, жртве никада нису тачно пописане и бројеви који се употребљавају у јавности нису тачни.
„Српски народ није имао културу сећања да тачно попише своје жртве. И онда је, наравно, у различитим историјским ситуацијама, долазило до употребе и злоупотребе лицитирања са бројевима, и то се наставља до данас“.
Било је и озбиљних истраживања на ову тему, каже Димић. Историчар Ђуро Затезало поименце је пописивао жртве и на тај начин је покушавао да их спасе од заборава.
„Али, бестијалност тих злочина је на првом месту, мада је број жртава такав и толики да та стратишта личе на планете смрти које су, нажалост, превасходно биле резервисане за српски народ, али и за Роме и Јевреје“.
Димић каже да се на Западу појављује литература, која је високо читана, која, између осталог, дотиче и злочине чињене у НДХ, где се о клању говори као о хуманом начину ликвидације.
„Тај сарказам који се појављује код једног младог немачког историчара, који поново ставља на дневни ред питања злочина, бројева, идеологије и, најзад, ревизије историографске слике прошлости која данас, у складу са новим центрима моћи, од жртава прави џелате, а од џелата жртве“.
О злочинима усташа ћутало се, каже Димић, док они нису експлодирали у лице самој држави. Тада је ћутање породило незадовољство које је акумулирано деценијама.
Српски премијер Александар Вучић у неколико наврата ове недеље изјавио је да нема Србина за кога ће Степинац бити светац, док су у Хрватској „бранитељи“ организовали демонстрације против обележавања стратишта у Јадовну. Од свих отворених питања између Срба и Хрвата, питање негирања злочина из Другог светског рата је најтеже, зато што по броју и монструозности превазилази све што човек може да замисли.
