Тренутак је историјски: први пут је једна земља унутар ЕУ окренула леђа њеним правилима — у овом случају, моделу штедње који је Немачка наметнула остатку Европе.
Грци су одолели притисцима
Грчко „не“ је глас оних који се не плаше да кажу да систем по ком функционише ЕУ не ваља. Оних који нису против Европе, већ су против начина на који је унија двадесетосморице устројена.
Грци су одолели притисцима лидера земаља еврозоне — на првом месту Ангеле Меркел — и Европске комисије, оличене у Жан-Клоду Јункеру. Пљуштале су претеће поруке, Европска централна банка приморала је Грчку да затвори банке, све је учињено да се уздрма влада у Атини. Врховна манипулација била је тврдња да се на референдуму бира „за“ или „против“ останка у еврозони и ЕУ. Пропаганду су у медијима ширили разни експерти и професори економије — заступници истих оних догми које пропагирају ригидне институције попут ММФ-а. А управо су те догме Грчку и довеле до кризе.
Грци траже да им се дуг преобликује, односно отпише; да порез на додату вредност за хотеле, ресторане и превоз не буде 23 одсто, и то усред туристичке сезоне, док њихови конкуренти у Шпанији и Италији плаћају 10 одсто. Различите фискалне политике унутар ЕУ су и довеле до тога да капитал „бежи“ из једне земље у другу, као и да су неке државе — попут Луксембурга, на челу са Јункером — профитирале захваљујући томе што су смањиле пореске стопе и тако „прешле“ све остале.
Сириза је вратила моћ народу
Један од оних који је устао против искључивости ММФ-а је и Тома Пикети, француски економиста и аутор светског бестселера „Капитал у 21. веку“. Једна од његових најважнијих лекција је да економија није (само) математика и статистика, већ и политика и социологија.
Трагање за хуманијим решењима се удаљава од формула које се уче у престижним економским школама широм Европе, као и у Србији, у којој је преовладала неолиберална идеологија. То не значи да за њу нема алтернативе, као што упорно покушавају да прикажу европски лидери и српска власт. Оно што губе из вида су људи, они који од њихових формула не могу да живе.
Није случајно што је демократија баш у Грчкој, тамо где је и настао тај појам — „моћ народа“ — поново добила смисао. Успех Сиризе је управо у томе што је вратила моћ народу, који у Бриселу нико не консултује када су у питању кључне одлуке. Против диктата гласали су нарочито млади, они који не желе да цео живот проведу плаћајући дугове које нису направили.
Али, да ли је предлог Грчке да јој се отпише дуг реалан? Тома Пикети подсећа да се отписивању дугова и те како прибегавало у прошлости и да Европљани, Немачка и Француска на првом месту, пате од амнезије.
Дугови су отписивани и раније
Постоје, каже француски економиста, две методе за излазак из дужничке кризе — спора метода, која је примењена у Великој Британији у 19. веку, која се састоји у томе да се акумулира вишак из буџета. Та метода, која се тражи од Грчке, подразумева да се неколико деценија ставља новац на страну, уместо да се улаже у привредни раст и будућност.
Други излаз, којем су прибегле Немачка и Француска ’50-их година, поништавање је дуга — као и изузетне мере, попут инфлације и пореза на приватну имовину, који су Немци увели 1952. године. За економски опоравак Немачке после Другог светског рата било је кључно то што је 1953. године обрисан њен дуг, тада много значајнији него што је грчки данас.
То је довело до привредног раста у Европи и утрло пут изградњи Европске уније.
Идеја је била једноставна — млади Немци и Французи ’50-их нису били одговорни за дугове које су направили њихови родитељи, односно претходна влада. Када су дугови толико велики да до те мере гуше привредни раст, боље их је укинути, категоричан је Тома Пикети.
САД су се опоравиле, Европа стагнира
Француски економиста предлаже да се организује конференција земаља еврозоне о реструктурирању европског дуга, као после Другог светског рата, са циљем да се преобрази сваки дуг који прелази 60 одсто БДП-а — не само грчки, већ и португалски и италијански — и пронађе кључ за њихову расподелу кроз заједнички фонд.
Дуг ових земаља је порастао услед финансијске кризе која је почела у САД. Али, америчка привреда се у међувремену опоравила, док европске привреде стагнирају.
Немци, Словаци и други се питају ко ће да плати грчки дуг — али много више новца је изгубљено на спасавање банака на самом почетку светске кризе, као и због пада производње и рецесије у Европи, него што тај дуг износи.
Нова победа Сиризе је, у суштини, велики пораз Ангеле Меркел и њене идеје о Европи — пораз политике коју је немачки „Шпигл“ назвао „империјалном педагогијом“.