Аргентина је данас једна од најважнијих чланица Г20.
Спутњик је о поукама аргентинске кризе разговарао са Дијегом Љумом, званичником из врха администрације на чијем је челу председница Кристина Киршнер.
Прелазак из диктатуре у демократију је током ’80-их година у Аргентини отворио период економских потреса који су обележиле две велике хиперинфлације.
Пропаст финансијског система отворио је декаду неолибералне политике у ’90-им која се завршила економским крахом.
„Процес неолибералног прилагођавања правилима ММФ-а и Светске банке је почео 1989. године. Аргентинска спољна политика је у то време била окренута приближавању САД и усклађивању са међународним финансијским системом. Приватизовали смо предузећа, водовод, авио-саобраћај, електродистрибуцију, телекомуникације. Ушао је међународни капитал, што нам је омогућило прилив новца у доларима. То је, међутим, створило первертирани систем“, каже Љума.
Међутим, како каже, десет година касније више није било прилива новца у доларима јер су све компаније биле приватизоване, па је земља морала да се задужује.
„Тај дуг је изазвао кризу 2001. године која је довела до банкрота. Више од 50 одсто становништва се нашло испод доње границе сиромаштва“, подсећа он.
Аргентински пример је служио као поука светским економистима, попут нобеловца Јозефа Штиглица, који је од 1997. до 2000. године био један од главних стручњака Светске банке. Постало је јасно шта може да се деси земљама које одустану од својих стратешких предузећа. Модел ММФ-а и Светске банке је постао предмет оштре критике.
Аргентина је три године након краха успела да поново покрене привреду и током пет година ван свих очекивања достигне раст од 9 одсто.
„Три године након колапса дошла је нова влада. Били смо у банкроту, ван система, што је створило услове за привредни раст. Отворили смо преговоре са зајмодавцима, нарочито са приватним власницима обвезница, и смањили смо дуг за 75 одсто. То је било могуће јер су знали да никада неће бити плаћени, па су пристали на оно што је било реално. Дуг приватним кредиторима нисмо платили, а са ММФ-ом смо договорили нове услове за плаћање. Две године смо имали раст економије и са тим резервама у доларима смо платили део дуга овој институцији. Чини ми се да то покушава Алексис Ципрас“, каже Љума.
Аргентина је нашла излаз комбинацијом алтернативних решења. Девалвирао је пезос, што је створило услове за извоз.
„Унутар земље се производило у девалвираним пезосима. Спољне околности су нам ишле на руку, продор Индије и Кине и њихово интересовање за наше производе, нарочито соју“.
Грчка не може да девалвира валуту јер је то евро.
Из аргентинског угла, грчка влада нема избора већ да се супротстави неолибералној политици оличеној у мерама штедње међународних финансијских институција.
„Ако Грчка пристане на ове услове и дигне руке од стратешких механизама економије, остаје јој да се опрости од привредног раста и развоја“, каже Љума.
Председница Аргентине Кристина Киршнер подржала је премијера Алексиса Ципраса и његову борбу за отписивање дуга Грчкој.
