Српски премијер Александар Вучић спреман је да пружи руку помирења Бошњацима. Питање је, међутим, да ли има ко да је прихвати. Саговорници Спутњика сагласни су у једном — за све у животу је потребно двоје, па и за помирење.
Вучић неће бити први српски званичник који ће 11. јула бити у Сребреници, али је сасвим сигурно једини који одлази у тренутку кад атмосфера, можда још од завршетка рата у Босни, није била гора.
Британска „помиритељска“ резолуција којом се догађаји у Сребреници означавају као геноцид, а Срби као починиоци, као и одлука босанског суда да пусти на слободу Насера Орића, ратног команданта Армије БиХ кога Србија терети за ратне злочине над Србима, само су део „пртљага“ који прати одлазак српског премијера у Поточаре.
Због тога се само намеће питање — да ли је помирење са Бошњацима могуће?
Владислав Јовановић, бивши амбасадор СРЈ при УН убеђен је да, док год је на делу неједнака и асиметрична политика Запада, нема превазилажења проблема из прошлости нити помирења.
„То значи да нема ни напретка. Вучићев чин је израз добре воље — и његове и добре воље Србије, у ситуацији која је веома отежана напорима да се случај Сребренице експлоатише до максимума у политичке сврхе“, сматра Јовановић.
У исто време, он истиче да Вучић овим потезом прави „инвестицију“ коју други тешко могу да одбију. Оно у шта међутим он није сигуран јесте то да ли ће у овако „узаврелој атмосфери око резолуције“ процес поверења и превазилажења рана из братоубилачког рата бити бржи него до сада.
„Видећемо како ће се друга страна понашати у самој Сребреници приликом обележавања злочина. Да ли ће на том месту да поново нагласе оно што је британска резолуција покушала, и да ли ће да анатемишу и проклињу другу страну, као и да ли ће инсистирати на геноцидности РС. Бојим се да они неће пропустити ни ову прилику да нагласе да је РС геноцидна творевина и да као таква нема право да се брани нити постоји. Од тога се неће одустати. Треба да се деси нека велика револуција у умовима бошњачке стране, па да они сагледају да их то не води решењима него новим проблемима и тек онда да почне тај стварни процес помирења и превазилажења рана из прошлости“, каже Владислав Јовановић.
Милош Јовановић, доцент на Правном факултету у Београду, каже да нам је искуство показало да више пута пружена рука помирења Србије, као и прихватање одговорности за злочине, макар и симболички, није прихваћена са друге стране.
„Муслимани из БиХ показују да нису спремни да се суоче са својим злочинима, јер су они у свом наративу главне жртве. Из њиховог понашања закључујем да до помирења неће доћи“, каже он.
Разлог за то, како каже, не треба тражити само на регионалном већ и на геополитичком нивоу. Он наглашава да је и у том пољу ситуација компликована, па из тог угла нема претпоставки о помирењу.
Одговарајући на питање да ли је време фактор који може да утиче да се ствари одвијају у бољем правцу после одлуке у УН и Вучићевог одласка у Сребреницу, Јовановић каже да није оптимиста.
„Они су у својим очима једине жртве ’великосрпске агресије‘ и то је, као и код Хрвата, скоро аксиом. Западне силе ће и даље имати неку врсту непријатељске политике према Србији колико год ми причали о пријатељству и стратешкој сарадњи“, каже Јовановић.
Другим речима, закључује он, Босна ће на све преко Дрине наставити да гледа — као и до сада.