Према новом закону о конверзији грађевинског земљишта, око кога је у току скупштинска расправа, за око месец дана би требало да буде омогућено власницима објеката који се налазе на државној својини да право коришћења уз накнаду конверзијом претворе у право власништва или да га закупе на 99 година.
Три погледа на проблем
„Откочили смо период неградње“, поручује министарка грађевинарства и саобраћаја Зорана Михајловић и тврди да ће нови закон омогућити изградњу свима који желе да граде на грађевинском земљишту, а до сада то нису могли. Она истиче и да закон доноси нова радна места, али и додатни прилив новца у буџет.
С друге стране опозициона Демократска странка сматра да закон омогућава стицање права својине без накнаде уколико је земљиште већ изграђено, што према демократама, доводи до тога да је закон писан због Луке Београд и да се њиме поклања милијарду и 420 милиона евра тајкунима.
Трећа страна је Мрежа за реституцију која тврди да је нови закон „законита“ пљачка државне својине и зато ће се, најављују, жалити Европској комисији и међународним институцијама.
„Није суштина 1,4 милијарде евра и 5.500 хектара — то је пола одсто, суштина је у оних 99,5 одсто непописаног земљишта. Дакле, говоримо о десетинама, можда и сто милијарди евра које су сакривене“, изјавио је Миле Антић из Мреже за реституцију у Србији.
Тајкуни воле земљу
Са једне стране, власт заиста може да очекује неки приход у буџет Србије и општина, констатује професор Љубодраг Савић, али није сигуран да је то добра компензација за индустрију коју је Србија изгубила. Тајкуни су врло свесно куповали фабрике циљајући на земљиште, односно одређене објекте на том земљишту, а да заправо нису ни имали идеју да организују процес производње.
„Настојање да се право коришћења претвори у право својине је апсолутно непримерено демократском друштву и на то смо скретали пажњу, додуше садашњим опозиционарима, који су и смислили тај читав систем. Сагласио бих се са њима, они најбоље знају да је то рађено, да кажемо, за тајкуне“, став је економског аналитичара Махмуда Бушатлије. Он истиче да је апсолутно неприхватљиво да се цена одређује на нивоу локалне самоуправе, а не тржишним механизмом.
Доста замерки и нелогичности
Консултант за страна улагања Милан Ковачевић констатује да је нови закон покушај да се коначно изврши конверзија, јер је претходним законом било прописано да ако је за укупну приватизацију капитала плаћено довољно новца колико је тржишна вредност капитала, да се онда не мора доплаћивати конверзија трајног права коришћења у својину.
„Ово садашње решење такође не изгледа логично јер није тачно да купци капитала нису добили истовремено и у погледу земљишта право трајног коришћења. Било је разумно размишљати шта још недостаје до укупног права својине и да се онда један проценат тржишне цене доплаћује“, сматра Ковачевић.
Лука Београд је добар пример укупног проблема, додаје он, јер се налази на одличној локацији и очито неће на дужи рок остати на том месту. Али, истиче Ковачевић, генерално треба раздвојити проблем који настаје изменом урбанистичких услова, од конверзије земљишта.
„Ако је до сада кроз приватизацију стечено право трајног коришћења, ту недостају још неки други елементи укупног права на својину, па је нормално било да је тај и сваки који је добио земљиште, доплати одређени проценат тржишне вредности. А није логично да ико плати пуну тржишну вредност, јер је ипак имао једно право коришћења. Они власници земљишта где се затекла зграда, опет није логично да они не плате ништа“, закључује Ковачевић.
Да ли је лицитација решење?
Нови закон јесте увођење неког реда и власници објеката ће ипак плати нешто, каже професор Савић, али истиче да не види неки нарочити помак и није сигуран колико је ново решење добро за Србију.
„Ако бисмо хтели неко праведно и поштено решење, оно би се могло сажети у једној реченици: дајте поново то земљиште на лицитацију, па нека купи ко мисли да да више“, предлаже Савић и напомиње да се предлог односи првенствено на оне који имају намеру да уместо фабрика подигну шопинг молове, банке, стамбени и пословни простор.
„Нека они плате онолико колико треба да плате, па ћемо видети да ли ће бити толиког интересовања или неће. А ако ми грађани, мислећи пре свега на наше родитеље, на наше очеве и дедове, који су генерацијама улагали у неке фабрике, треба да на такав начин подстакнемо грађевинску индустрију Србије, ја гласам ’против‘“, категоричан је Савић.
