Откад су простор бивше Југославије захватили распад, ратови и санкције, готово да није било „расходованог“ политичара са Запада који није, дубоко на заласку каријере, добио своју синекурицу на Балкану и „постао неко“. И тако су западни политички „живи мртваци“, познатији као зомбији, пронашли своје ново гробље.
Ешдаун, Кацин и остали Јовановићи
Елем, политички зомбији, који су у матичним државама нико и ништа, током 90-их су на Балкану постали шефови преговарачких група при мировним процесима, или високи представници за БиХ. Готово да нема Британца који се није згражавао што је пропали лидер распалих либерала Педи Ешдаун у Босни постао „неко“. Сила изнад закона.
А онда је дошао мирни 21. век, век евроинтеграција, па нам је преподобна ЕУ почела додељивати специјалне известиоце. И то из нашег сокака.
Тако да нас је до скоро усрећивао некадашњи „наше горе лист“ Јелко Кацин. Такође пропали политичар распале Либералне странке Словеније која се за његовог „специјалноизвестилачког“ (или специјалноизвештаченог) мандата прославила резултатом испод цензуса. А мањак легитимитета у Словенији Кацину није сметао да нама соли памет. Са божанских висина европосланика којем истиче мандат.
Као што ни његовом српском интимусу Чедомиру Јовановићу не смета да нам соли памет и данас. Али о томе мало касније.
Строс-Кан, Блер и остали Гузенбауери
Тек што је Кацина заменио симпатични Мекалистер, грађани Србије су помислили да су се решили специјалних известилаца приспелих са политичког ђубришта. За разлику од Босанаца који још увек муку муче са расходованим високим представницима.
А онда се променила власт, па су почели да нас походе нови саветници Владе. Од Доминика Строс-Кана, Алфреда Гузенбауера до Тонија Блера и припадајућег му Алистера Кембела. Спортским језиком речено, све јунаци рубрике „Куцамо на врата заборављених асова“. Олакшавајућа околност је што поменути нису били проблем грађана, већ онога кога саветују. И што је у Србији „сваког чуда три дана доста“…
Таман што смо заборавили саветнике, дошло је лето 2015. а са њим и летња медијска шема. За разлику од срећних времена кад су се медији на плус 40 бавили причама о мишевима у флашама пива, ове године нас засипају мишљењима политичара без будућности. Од домаћих Драшковића и Јовановића, чији је легитимитет у равни некадашњег легитимитета легендарног Николе Шећероског, до увозног „великана“ Карла Билта.
И није реч о последњим страницама „таблоида“, већ о насловној најпристојнијег српског дневног листа.
Јован Цвијић и хорори
А све то нам показује да стари, колонијални систем владавине никад није престао. А да ми, у 21. веку, болујемо од онога што је још Јован Цвијић назвао рајинским менталитетом. Док (наши) колонијални „гувернери“ уместо у пензију иду на Балкан да „преваспитавају бледолике дивљаке“. И тако лакше преболе „политичку смрт“ у матичним земљама.
У том контексту не би требало заборавити ни амбасадоре западних сила у Србији, који су у дипломатским круговима својих земља, спортски речено, борци за опстанак у зонској лиги.
Јер, да су озбиљне дипломате, не би их допао Балкан. Али су код нас медијски свеприсутни, само што не почну у „ријалитијима“ да се појављују…
Изгледа да је наш усуд да европски политички мртваци оживе код нас, на Балкану. А тамо где се зомбији питају, људи живе у хорор филму.
