Не постоји моменат у нововековној историји Србије у којој државна бирократија није злоупотребљавала свој положај за лично богаћење, још од тренутка када се кнез Милош уортачио са капетан Мишом Анастасијевићем. Владавина Милошевих и Карађорђевих потомака обележена је борбом два економско-политичка клана, Хаџи Томе и Бабадудића, за економску и политичку превласт.
Социјалистичка Југославија познавала је Закон о пореклу имовине, али он је примењиван селективно и више је користио у сврхе обрачуна партијских клика. Тако су радници широм Југославије морали да доказују да су легално купили сваки ексер приликом градње кућа, док су партијски функционери уживали привилегије и користили моћ за прибављање богатства. Афера „Агрокомерц“ није покренута због злоупотреба већ да би се један клан обрачунао са другим.
Непримењивање закона у комунистичкој Југославији довело је до тога да се нелегално стицање имовине сматрало нормалним — ако партијски функционер може да мућка, могу и ја — и увело је у наша друштва лошу праксу која закон посматра као нешто наметнуто силом и што се мора на сваки начин заобићи. У комунизму увек је било лакше ићи заобилазним путем, пре него легалним.
Слично је било и у Милошевићевој Србији, у којој је систем злоупотреба захваљујући рату и санкцијама усавршен. Бирократе су се поделиле — једни су отишли у приватни бизнис, други су постали директори државних фирми. У том систему, државне фирме служиле су као „краве музаре“. Приватне фирме су из државних разним малверзацијама извлачиле новац и то је био рецепт опстанка на тржишту.
Осим тога, злоупотребе бирократа у спољној трговини, око увозно-извозних дозвола и контингената достигле су толике размере да је постала јавна тајна на који начин функционише ортаклук између државних функционера и привредника.
Ни после 5. октобра систем није промењен, упркос обећањима. Спољна трговина је, додуше, отворена, али су смишљени нови системи злоупотреба у приватизацији и овај пут у сарадњи са државном бирократијом. Користећи идеју либерализма као покриће, тајкуни израсли на крилима приватизације покушали су да завладају државом успостављајући и власт над бирократијом коју плаћају. Неретко се дешава да људи из тајкунских предузећа заузму важне државне функције и да се, после обављеног посла, који је најчешће приватизација неког великог предузећа, врате одакле су дошли.
У наизглед неразмрсивом чвору корупције у Србији бирократија је опште место, не само данас, већ и кроз историју. Зато је доношење Закона о пореклу имовине који ће бити усмерен према државним функционерима и бирократама сјајна ствар, јер никада до сада у својој историји Србија није имала такав закон.
Питање је, међутим, како ће он бити спровођен. Ако буде спровођен селективно, као у време социјализма, била би то још једна потрошена добра идеја. Ако би се, упоредо са законом, ојачале институције за контролу финансијских токова и ако би био спровођен доследно, овај закон би могао да постане од историјске важности у трансформацији српског друштва од ауторитативног у демократско.
За спровођење закона ове врсте потребно је, пре свега, време и сагласност целог друштва. Потребан је друштвени споразум о путу којим ћемо даље ићи, споразум о повлачењу црте у односу према држави и њеним ресурсима; потребно је трансформисати бирократију од свемоћне институције која управља животима људи у државни апарат који извршава своје функције.
Тај пут неће бити лак, али није довољно само започети посао, већ је потребно довести га до краја. Ако се то не уради са овим законом, ако све остане на нивоу иницијативе или ако закон ступи на снагу, а не примењује се или се примењује селективно, у политичке сврхе, онда за Србију неће бити спаса.
