XIX век — у деветнаестовековној Србији није било великих финансијских скандала све до изградње прве железнице. Тадашњи председник Владе Милан Пироћанац остаће упамћен, осим по потписивању Тајне конвенције, и по томе што је омогућио једној аустријској банци да финансира изградњу српске железнице, а ова му је заузврат дала кредит уз помоћ кога је Пироћанац изградио палату у Француској 7 (данашње Удружење књижевника Србије). Пироћанац кредит наравно није вратио.
Још један скандал избио је на видело око војних лиферација у који су били умешани генерал Јован Белимарковић и његов рођак Живко Карабиберовић, обојица високи државни достојанственици и чланови клана Бабадудића.
Први светски рат — иако се сматра најхеројскијом епохом у новијој српској историји, за овај рат повезани су бројни скандали у вези са војним лиферацијама. За многе трговце везиване су приче да стављају песак у брашно и картон у опанке за војску. Тако је и стриц Коче Поповића, Константин у народу прозван Пескар.
Период између два рата — у новоформираној држави скандали везани за злоупотребу положаја нису били реткост. Класа нових богаташа, изашлих из рата, коју је Нушић описао у драми „Др“, наставила је да послује на исти начин. Један од главних протагониста бројних финансијских скандала био је син Николе Пашића, Рада. Када је после једне махинације са шећером поднета апелација у Скупштини Пашић је рекао: „Шта да радим кад дете воли слатко?“.
Социјализам — неко ће рећи да у већем делу комунистичке владавине није било злоупотреба бирократије у сврхе личног богаћења, док ће други рећи да је цела комунистичка владавина једна велика злоупотреба власти. Радни људи морали су да доказују порекло имовине по закону, али није забележено да ли је нека слична комисија проверавала како је Едвард Кардељ стекао збирку скупоценог порцулана или Темпо колекцију уметничких слика.
Ипак, за социјалистичко време везује се афера „Агрокомерц“ која је послужила како би се једна партијска клика у Босни разрачунала са другом. Са овом афером повезана је и афера око изградње вила за функционере у Неуму.
Милошевићева Србија — рат, санкције и почетак транзиције биле су као поручене за злоупотребе државне бирократије. Да би се описале све злоупотребе власти у сврху личног богаћења у овом периоду не би била довољна ни књига. Чак и изабрати карактеристичан случај је велики изазов. Ипак, намећу се две банке — „Дафимент“, у власништву Дафине Милановић и „Југоскандик“ у власништву Јездимира Васиљевића, које су стотине грађана Србије завиле у црно. Прича се да су државни функционери улазили у поменуте банке и из њихових трезора износили онолико новца колико им је било потребно.
Покретане су акције „за борбу против корупције“, али стицао се утисак да су оне служиле за разрачунавање са политичким противницима. Тако су 1993. ухапшени министри Сава Влајковић и Велимир Михаиловић, а коју годину касније и директор Дуванске индустрије Ниш Смиљко Костић и директор републичког Завода за здравствено осигурање Ненад Ђорђевић.
Милошевићево време било је време свеопште криминализације друштва, тако да је граница између криминалаца и бизнисмена била нејасна. Поједини министри и државни службеници богатили су се на рачун државе додељујући увозно-извозне дозволе, дозволе за градњу и томе слично.
После 5. октобра — нажалост, слично као и у време Милошевића, не зна се одакле почети. Убрзана приватизација послужила је многима као начин за брзо богаћење, у чему је државна бирократија играла одлучујућу улогу. Владавину Демократске странке обележиле су афере око приватизације цементаре „Нови Поповац“ за шта су били оптужени шеф кабинета тадашњег премијера Зорана Ђинђића и његов саветник за безбедност, Немања Колесар и Зоран Јањушевић, као и афера око опремања ВИП салона Аеродрома Никола Тесла, за шта је била оптужена тадашња министарка за саобраћај Марија Рашета Вукосављевић.
И владу Војислава Коштунице обележиле су бројне афере међу којима се истиче афера око приватизације Луке Београд, за шта је био оптужен тадашњи министар Предраг Бубало. То су само неке од афера које су обележиле овај период, али оно што је карактеристично јесте да ниједна од њих нема судски епилог.
