Петоструко већа цена од почетне за једну локалну телевизију можда и не би привукла пажњу јавности, да се као један од потенцијалних купаца ове телевизије није појавио човек који је провео четири године у затвору због привредног криминала.
Радоица Милосављевић, власник крушевачког предузећа за производњу пластичне амбалаже, откупом тендерске документације постао је кандидат за куповину чак четири локалне телевизије у Србији. Ту вероватно не би било ништа спорно да међу референцама поменутог бизнисмена нема и полицијског досијеа и четири године проведених иза решетака због привредног криминала.
Нино Брајовић, генерални секретар Удружења новинара Србије каже да је добра вест што Милосављевић ипак није купио ТВ Трстеник и истиче да наше законодавство, и медијско и Закон о приватизацији, немају довољно елиминаторних фактора када је у питању куповина предузећа од стране оних који су одговарали за кривична дела.
„То није добро, а нарочито када су медији у питању, јер на тај начин немамо добру контролу власништва, било да је реч о ’оф шор‘ власништву, скривеном или власништву од стране људи осуђиваних за кривична дела“, каже Брајовић за Спутњик.
Члан 12 Закона о приватизацији између осталог каже да се као купац у приватизацији не може појавити физичко лице које је осуђивано за дела против привреде и против службене дужности, за која је запрећена казна затвора од пет година или тежа, или против кога је покренут кривични поступак за та кривична дела.
То у преводу значи да, ако сте починили кривично дело за које је запрећена казна краћа од пет година и имате пар десетина или стотина хиљада евра на располагању, закон вам не брани да купите неки медиј и креирате јавно мњење.
Према сазнањима УНС-а, није искључено да ће се бизнисмен из Крушевца појавити на још неким аукцијама и то за неке далеко значајније медијске куће.
„То свакако треба боље да се уреди законодавством, без обзира на то што ће промена законодавства уследити након приватизације. Променом закона можете да уредите ко може бити власник, и ако не испуњава услове — тај власник мора да одступи из тих медија“, сматра Брајовић.
Продаја ТВ Трстеник је интересантна и зато што је, упркос постојећим судским споровима који око ње постоје, продата по петоструко већој цени од почетних тридесетак хиљада евра. Ипак, ова цена није рекорд, јер смо у ранијим приватизацијама 2008. и 2009. године имали случајеве куповине и по 60 пута већој цени од почетне.
То указује да иза жеље да будете власник неког медија не стоје само економски интереси.
„Профит у медијима је симболичан или га нема и разлоге можемо тражити у другим областима — у мери у којој заинтересовани за њихову куповину мисле да ће на тај начин да ојачају свој утицај у некој средини, био он политички или економски“, каже Брајовић.
Док је ТВ Трстеник пронашао свог купца, нове власнике и даље чекају велике медијске куће — Танјуг и Студио Б. Чињеница да се њихова приватизација одлаже говори о томе да или нема довољно интересовања, или да центри моћи који су заинтересовани за медије не могу да направе конструкције које им одговарају, па одлажу продају док се ти услови не стекну, закључује Брајовић.