„Не кажем да је главни узрок сама Америка, није Америка крива, већ тај импулс да се интервенише. Где год да је било интервенције, настао је хаос. Погледајте Либију — хаос! Погледајте Ирак — хаос! Сирија? Хаос! Могу сад да причају шта хоће, али пре одлуке Вашингтона да је у Сирији потребна промена режима тамо није било џихадиста, као што ни у Ираку није било Ал Каиде док САД нису извршиле инвазију на ту земљу“, рекао је Мекадамс.
„Притом, не морате бити неки обожавалац Басара ел Асада да би вам било кристално јасно да ће, ако Америка удари на сиријску војску и рецимо истера владине снаге из Дамаска, Исламска држава врло брзо потом подићи своју заставу у Дамаску — заузеће сиријску престоницу. Чак и ако не можете да поднесете председника Асада, нико иоле нормалан не може да каже да је то боља опција од садашње ситуације“, изјавио је Мекадамс.
Мекадамс не може са сигурношћу да тврди да је Асад крив за стварање Исламске државе, јер је побуну у Сирији и грађански рат финансирала Америка.
„Тако се долази до чињенице да Вашингтон не може да финансира побуњенике и да ствара безакоње у једној земљи, а да онда оптужује власт те земље и њеног лидера да је изгубио кредибилитет због тога што не може да контролише безакоње — то је безакоње које сте ви створили! То је просто апсурдно“.
Извршни директор Института Рон Пол Пис сматра да ће америчка јавност подржати интервенцију у Сирији.
„Америчку јавност већ дуго припремају за тако нешто. Најмање последњих годину дана сервира им се прича да је Исламска држава нешто најгоре што се икада у историји десило, ако им не станемо на пут ускоро ће нам искакати испод кревета и нападаће нас у сну… Дакле, пропагандна основа је већ постављена, а изгледа да је сада задатак Вашингтона да ту пропаганду усмери против Асада“, сматра Мекадамс.
Нажалост, историја је сведок да пропаганда ’ради посао‘ — увек је постизала свој циљ, да узбурка масу и на послужавнику јој понуди сладуњави, привлачни мирис и укус рата. Као једно од проблематичних питања наводи се и улога Турске у борби против ИД.
Дени Мекадамс каже да Турска бомбардује положаје Курда, који су у суштини на терену служили као нека врста директне одбране од Исламске државе — они су били попут антиџихадистичке пешадије.
„Што се тиче става званичне Анкаре, он се и даље не мења. Турски званичници сматрају да Асад мора да оде, али сада они практично нападају америчке савезнике“, закључује Мекадамс.
