Ентузијазам који је некад владао у администрацији Барака Обаме према „демократским“ револуцијама „арапског пролећа“, практично је нестао, пише научни сарадник Института „Катон“ Тед Гален Карпентер у америчком листу „Нешнел интерест“.
Ова тачка гледишта чула се током недавног састанка генералног секретара САД Џона Керија и председника Египта Абдела Фатаха ел Сисија. Кери је нагласио да се симпатије Вашингтонa у региону налазе на страни египатске војске и изабраног председника Ел Сисија, а не на страни бившег египатског лидера Мухамеда Мурсија.
Карпентер наводи да су се амерички политичари током Хладног рата и војне кампање против тероризма ослањали у свету на приступачне ауторитарне лидере, а не на демократке политичаре.
Односи са Египтом одражавају стару политику Америке, уверен је Карпентер. Аналитичар наводи пример Хоснија Мубарака на којег су САД рачунале више од тридесет година, без обзира на суровост и корупцију овог режима. Карпентер се такође позива и на речи потпредседника Џона Бајдена који се у интервјуу за Пи-Би-Ес успротивио описивању Мубарака као диктатора и одбацио позиве за његову оставку.
Осим тога, у администрацији Обаме одбили су да гледају на обарање председника Мурсија као на државни преврат, подсећа Карпентер.
Америчка пристрасност према „пријатељским“ дикататорима показује се не само на примеру Египта. У својству другог примера Карпентер предлаже да се подсетимо преврата у Ирану 1958. године, који су организовале америчке обавештајне службе.
Карпентер, на крају, наводи да је играње Вашингтона на карту „пријатељских“ диктатора кратковида политика која се на исплати.
Нажалост, пише Карпентер, скоро да нема основе да се сматра да су амерички политичари схватили да је избор у корист диктатора — сумњив и контрапродуктиван. И садашње симпатије Америке према режиму Ел Сисија само потврђују да Вашингтон и даље бира „пријатељске“ диктаторе.