Јунак романа „Процес“ Франца Кафке — читали сте, али да подсетимо — јесте извесни Јозеф К. Живот и прикљученија овог банкарског чиновника скраћеног презимена је нарација о томе како пролази човек пред вратима закона, то је драматична прича о недоступној правди у свету парадокса и казивање о судбини појединца којим управљају невидљиве силе система и установа. Сад тек звучи познато, зар не? Да, препознатљиво и у данашњим приликама.
У овом роману, чија је кичма прича о апсурду, главни лик долази до закључка: „од лажи се гради поредак у свету“. Дакле, Кафка је или писац ванвековни или се светски поредак не мења, већ само модификује начин успостављања. Принцип у процесу, дабоме, остаје исти.
Систем може заробити било кога
Добро, кад смо се сагласили о сличностима и симболици, на кога вас је данас подсетила трагедија Јозефа К.? Нас на Оливера Ивановића. Пре њега на Војислава Шешеља. Или на Оливера И. и Војислава Ш. јер је Кафка свођењем презимена свог главног јунака на иницијал, хтео да га учини неодређеним, анонимним — да покаже да то може бити било који појединац.
А да ли су Шешељ и Ивановић било ко? Могу ли бити било ко (од нас)? На шта указује поређење политичких судбина ова два српска лидера? Шта им је заједничко, а шта из њихових процеса (који трају ли, трају) можемо закључити о силама установа које се налазе на тромеђи Брисела, Берлина и Вашингтона?
Војислав Шешељ и Оливер Ивановић су готово исписници, Ивановић који је 53. годиште је годину дана старији. Обојица су рођени на рубу српског етничког простора, у национално мешовитим срединама. Ивановић на Косову, Шешељ у Сарајеву. Одрасли су у комунизму и рано постали чланови Савеза комуниста. Ивановић је црвену књижицу примио као средњошколац — чим је постао пунолетан, а Шешељ годину пре пунолетства. Шешељ је доста раније постао дисидент и критичар комунистичког система, а Ивановић је из Партије иступио у време настанка вишестраначја кад је рекао: „Нисам ничији, не дозвољавам својатање од партија. Мене је прихватио народ“.
Мост на Ибру као залог и завет
Прихватањем од српког народа на Косову и Метохији, још прецизније у његовој Косовској Митровици, јуна 1999. после НАТО агресије почиње Ивановићева (озбиљнија) политичка каријера. Било је важно одбранити мост на Ибру који дели српски од албанског дела Митровице.
Војислава Шешеља најчешће памтимо по телевизијским кадровима у којима виче, митингује, носи бели мантил или кошуље кратких рукава и кравату. Ивановића пак управо по телевизијским снимцима из Косовске Митровице тог јуна 1999. кад непрестано држи два велика телефона у рукама, организује људе, даје изјаве, комуницира са странцима.
Војислав Шешељ је политичар макрополитике, Ивановић микро политике. За обојицу је заинтересована глобална политика, тачније њене су жртве. Шешељ је далеко искуснији, склонији компромисима, вербално и физички агресивнији. Ивановић је човек који говори и албански и енглески, није имао запаљиве изјаве нити је пропагирао насилну политику. Можда је онај бес и агресију, која је толико видљива код Шешеља, Ивановић каналисао кроз бављење спортом. Наиме, он је носилац црног појаса у каратеу, а био је и међународни карате судија. Обојица су веома интелигентни и образовани. Шешељ је доктор правних наука, Ивановић је дипломирани инжењер машинства, апсолвент економије, а има и три године студија на војној академији. Обојица су харизматични и лидери способни да организују и поведу доста људи за собом.
Непослушни Срби
И Војислав Шешељ и Оливер Ивановић су непослушни Срби, који се оглушују о политику међународне заједнице.
Најважнија заједничка ствар им је процес.
Суђење Војислава Шешељу у Хагу траје од фебруара 2003, дакле ево 12 година без пресуде. Оливер Ивановић је ухапшен јануара 2014. а његово суђење, иако знатно краће од Шешељевог, једнако подсећа на онај Кафкин процес. Апсурд до апсурда.
Кафка апсурдом и завршава свој роман — убијен човек проговара и говори о стиду који ће га надживети. „Као псето“, изговара Јозеф К. кад му зарију нож у срце. Оливеру Ивановићу, хвала богу, нико није зарио нож у срце, али апсурдност овог процеса и срамота Еулекса који не дозвољава његој породици да га посети громогласно звече. О неправди и недостижној правди.
„Све је већ одлучено пре него што је и почело“
Највећа разлика између Ивановића и Шешеља је у томе што је Ивановић рационалан политичар. Ако је тачно да је Оливер Ивановић највећи „кривац“ за останак и опстанак Срба — који су већ били спаковани, са кључем у брави препуних аутомобиле — онда је његова политика, за разлику од Шешељеве, продуктивна.
Можда је то и главни разлог Ивановићевог процеса. Наиме, ако је он заслужан што је Косовска Митровица срушила и што руши план о градовима на Косову и Метохији без Срба, онда му ту чињеницу Албанци не желе опрости. А ни део међународних представника на Косову и Метохији којима је помрсио конце. Зато је, чини се, овај процес Оливеру Ивановићу, кад смо већ код симболике, жеља за реваншизмом.
Мада, и то је у овом „суђењу“ у којем је немогуће могуће и могуће немогуће — опет као код Кафке — под великим знаком питања. Марта 1996. између 50 и 100 хиљада Срба је напустило своје домове и самовољно се иселило из Сарајева. Момчило Крајишник, један о лидера босанских Срба је, према многима, најзаслужнији за ово расељавање. Он је „највећи“ кривац за рушење мита о мултиетничком Сарајеву. Па је ипак осуђен у Хагу. Наравно, не због овог исељавања.
Како би од стране међународне заједнице био третиран Оливер Ивановић да је уместо поруке Митровчанима да остану, рекао: за мном, у Смедерево и Крушевац (градове у којима је највише расељених са Косова и Метохије). Да ли би и тада био покренут процес против њега?
Да, и ми сумњамо да би. Дакле, како год да окренете — „све је већ одлучено пре него што је и почело“. Баш као и у Кафкином „Процесу“.
