„Неграђанин“ је специфични појам у земљама Балтика. Тако се зову становници Литваније и Естоније за које је руски матерњи и који су се преселили у ове земље из других совјетских република у периоду од 1940. до 1989. године.
Највећи број „неграђана“, њих око 250 хиљада, живи у Литванији. У овој земљи они нису странци, нису грађани, а нису ни лица без држављанства, него имају посебни „правни статус“. Њима су умногоме ускраћена основна људска и грађанска права.
Балтичке земље управо профитирају од „неграђана“. Испало је да су од 2007. до 2013. године Литванија и Естонија представљале сопствене „неграђане“ као избеглице.
Наиме, Литванија је од добротворних организација добила 33 милиона евра, док је Естонија је добила значајно мање новац, јер у овој земљи живи „само“ 88 хиљада „неграђана“, па је и разлика у добијеним средствима логична.
За ову превару се вероватно никада не би сазнало да се земље Балтика нису успротивиле распоређивању миграната. То је био разлог за немачку штампу да истражује „односе“ тих земаља са избеглицама. Испоставило се да су Литванија и Естонија према подацима УН „светски лидери“ када је реч о броју примљених избеглица.
Али тај број је идентичан броју „неграђана“, иако, према прописима УН, то није исто. Појам „неграђанин“ је „правни изум“ Литваније и Естоније за људе који су након распада СССР–а одлучили да чувају свој национални идентитет и да говоре на руском.
Чак и је Европски парламент, који је 20 година прећуткивао проблем „неграђана“, пре пар дана признао да су они жртве дискриминације. Међутим, то ништа не мења у њиховом правном статусу, баш као што превара вероватно неће имати никакве последице по балтичке земље.
