Неколико дана касније идем ка Шиду, једном од главних прелаза на новом путу избеглица, пошто је Хрватска заменила Мађарску као транзитна земља. Сада границу прелази више хиљада унесрећених људи дневно. У транзиту, наравно — главни циљ су Немачка и скандинавске земље.
Стижемо на километар од званичног граничног прелаза Шид — Товарник. Бројне новинарске екипе нам говоре да је то место где и ми треба да будемо, али се ипак ништа не дешава. Правим прве фотографије, распитујем се код чланова локалног кризног штаба о ситуацији.
Стојим на путу којим избеглице иду у Хрватску. Неколико аутобуса иде нам у сусрет.
Силазе са магистралног пута и паркирају се на атарском друму, који сељаци користе за своје тракторе и комбајне, за одлазак на њиве. Излазе чим се аутобус заустави. Мушкарци до тридесет година старости и породице са малом децом су најбројнији. Има и беба. Тек понека старија особа. У сваком аутобусу по један човек руководи осталима.
На том скученом простору нема довољно места за нормално кретање. Људи се гурају и по изласку из аутобуса свако гледа само себе и своје најближе, ред не постоји. Узимају се торбе из гепека и одмах се креће у правцу Хрватске. Нико се не задржава дуже него што мора.
У дугачким колонама пешице настављају пут. Крећем за њима, знам да идемо на илегални прелаз са Хрватском, али којим путем, то ми у почетку није јасно.
Мркли мрак, не видим ништа испред себе, нисам понео лампу. Не палим светло на телефону, јер чувам батерију, то ми је једина веза са колегама. Шуштање кукуруза око мене ми помаже да се оријентишем. Идемо кроз поља.
Последњи сам у колони од око двеста педесет избеглица. Трудим се да будем неприметан. Знам да никога до сада нису повредили у Србији, али није свеједно кад си сам. Сада делимично знам како се они осећају, препуштени сами себи.
Придружујем се групи миграната, покушавам да сазнам ко ми је ново друштво. Два млађа мушкарца, старија и млађа жена, дечак и девојчица. Примећују да говорим на њима страном језику.
Један мушкарац се обраћа другом, схватам да говоре о мени. Прекидам разговор, не знам шта да очекујем, признајем, страх ме је од њих, иако ми разум говори да се ништа лоше неће десити.
„Здраво, пријатељу. Одакле си?“, на енглеском ми се обраћа мушкарац који носи две огромне торбе, једну на леђима, другу на стомаку, као што се носе бебе. Само ова „беба“ није мала. Цео живот његове породице стао је у те две торбе.
„Здраво. Ја сам из Србије. Новинар“, одмах им дајем до знања да нисам полицајац или војник, мада наших припадника тих служби не треба да се плаше.
„Знаш ли где је граница?“, пита.
„Ово ти је погранична зона, ни ја не знам да ли смо у Србији или Хрватској. Она тамо светла су званични прелаз. А ово овде претпостављам да је још увек Србија. Ако је Хрватска, онда сам и ја у проблему. Одакле сте?“, и ја покушавам да добијем причу.
„Ирак.“
Одмах ми кроз главу пролази наводно поседовање хемијског наоружања због ког су САД и Велика Британија напале ту земљу. Како једна лаж помаже да се уништи једна земља и милиони живота.
„Са киме путујеш?“
„Са породицом. Жена, син, ћерка и мајка. Ово ми је друг. Упознали смо се на путу.“
„Знам како ти је. И Срби су пре двадесет година тако бежали, само из другог правца… Бежали су из Хрватске у Србију“, уместо да пустим њега да говори, ја сам тај који прича.
Он апсолутно нема појма о ратовима деведесетих на Балкану, ни о „Олуји“ ни о НАТО бомбардовању. И не кривим га. Док човека не погоди несрећа, за туђу не зна.
„Колико дуго путујете?“, време је да ја сазнам његову причу.
„Десет дана. Турска, Грчка, Македонија, Србија.“
„Где ћете даље?“, питам га.
„У Немачку.“
„А што сте напустили Ирак?“
„У мојој провинцији (изговара име, али га ја не разумем) је рат. Економија је уништена. Тамо више нема ничега“, говори ми све то, али није тужан, иде даље. Успео је да спасе оно што је највредније — свој живот и животе чланова своје породице.
„Планираш ли да се вратиш једног дана?“
„Да, ако се ситуација поправи. Али сумњам да ће се то икада десити“, прича тако типична и реална. Ни наши се нису вратили у Крајину и на Косово, зашто би се неко враћао тамо где више нема живота.
Наш разговор прекида његова жена. Стајемо. Она више не може да носи сина, уморна је, спушта га на земљу.
„Хоћеш ја да понесем њу?“, питам га за ћерку.
„Не, не, није потребно, хвала ти много. Биће ти напорно, није она лака“, изненађен је мојом понудом.
„Стварно ми није проблем.“ Он опет одбија, ја му опет кажем да желим да му помогнем. Пита ћеркицу да ли хоће да је носим. Видим да не жели, чак креће и да плаче, али је отац смирује.
„У реду је, можеш да је подигнеш“, говори ми, а онда се обраћа њој на арапском. Девојчица ме љуби у образ. Он подиже сина на леђа и настављамо пут.
У даљини се види ротирајуће светло. Има око километра до границе.
„Је ли ти тешко?“, пита ме мушкарац.
„Није“, лажем, брзо сам се уморио, али могу да издржим. Они путују десет дана, ваљда ћу и ја моћи десет минута.
„Овако су и моји бежали из Хрватске. Тетка са ћерком и сином. Она старија, он млађи, баш као и твоји.“
Коначно стижемо на границу. То знамо јер избеглицама пут препречује двадесетак хрватских полицајаца и три аутомобила. Сви седају на земљу и чекају. Назад неће. Спуштам девојчицу и одлазим до полиције.
Покушавам од полицајца да добијем неке информације.
„Немамо овлашћења да дајемо изјаве. Можете се само окренути и вратити се одакле сте дошли.“
Сазнајем само да се налазимо на недефинисаној пограничној линији.
Неколико избеглица ме зауставља, питају ме шта се дешава, зашто их полиција спречава да уђу у Хрватску и када ће моћи да наставе пут.
„Сада не можете да уђете, али ући ћете у једном тренутку. Данас су пуштали људе, пустиће и вас.“
„Када?“, пита ме један млад човек.
Стижем на крај колоне, покушавам да нађем Ирачанина и његову породицу, желим да се поздравим и да им пожелим срећу, али у оном мраку немогуће их је уочити.
Дупло брже прелазим исти пут. Нови аутобуси су пристигли и из њих излазе Сиријци, Ирачани, Авганистанци, људи уништених живота, којима није остало ништа друго осим тих живота…
