Недавни историјски споразум између Ирана и шест великих сила, у којем је — поред Русије — и америчка страна одиграла значајну улогу, једна је од ретких чисто дипломатских победа у времену у којем тријумф у политици махом значи и нечији пораз у војном сукобу.
Дипломатску „борбу“ на канабету, у савременом свету, готово по правилу прате и крвави сукоби на терену — један од примера за то је тренутна ситуација у Сирији, а упркос томе, односи Русије и Америке су последњих година далеко од блиских и топлих, недавни директан контакт министара одбране двеју земаља даје наду да ће у будућности и дипломатска сарадња бити знатно боља.
Савремена америчка дипломатија, општи је утисак, веома се разликује од оне од пре само деценију или две — језик који се користи у спољној политици постао је много оштрији, до те мере да је чак увредљив — али често без јасног разлога или повода.
У администрацији председника Обаме немали је број високих званичника који су чак веома поносни на то што се у дипломатији понашају веома недипломатски — један од примера је Саманта Пауер, тренутни амбасадор Сједињених Држава при Уједињеним нацијама, коју многи оптужују за увредљиве, или чак милитантне вербалне испаде, односно неговање „некултуре комуникације“ у међународној дипломатији.
Политичку каријеру је почела у прошлој деценији, а 2008. године била је чак принуђена да се повуче из Обамине кампање, након што је тадашњу сенаторку Хилари Клинтон назвала монструмом. Али, ако знамо да Саманта Пауер није усамљени пример, поставља се питање да ли је оштар дипломатски језик само питање личног стила, или је посреди нови тренд у америчкој спољној политици?
Вилијам Луерс, бивши амерички амбасадор и директор „Пројекта Иран“, утицајне групе која се бавила лобирањем током преговора са Техераном о нуклеарном програму, сматра да упркос бројним испадима — који су, руку на срце, широј јавности сада знатно доступнији захваљујући новим технологијама — нисмо сведоци ничега нарочито новог.
„То уопште није нови тренд. Сједињене Државе се од свог настанка, од самог почетка, нису осећале добро по питању улоге коју играју у свету. Мислим да смо након Другог светског рата почели себе да доживљавамо као одлучујући фактор за очување мира у свету, а окренули смо се у супротном правцу — закључили смо да мир треба одржавати тако што ћемо у сваком тренутку знати да је наша војна сила спремна да га заштити. И то је постао један изопачени феномен модерног света, у ком су оружане снаге постале само алатка за одржавање постојећег поретка. Мислим да је то велика грешка. Теорија да је војна сила кључ светског мира доводи до тога да се језик дипломатије мења — и тај језик сада демонстрира силу. Америчку силу“, каже Луерс.
Да ли би, дакле, „мекши“ приступ у дипломатији могао да доведе до преокрета у преговорима о међународним кризним жариштима, као што су на пример Украјина или Сирија? И како уопште нације са фундаментално различитим погледима на свет могу конструктивно да сарађују, како би позитиван развој ситуације постао могућ?
Вилијам Луерс сматра да тренутна америчка администрација ипак — додуше, мрављим корацима — утире пут новим, приснијим међународним односима:
„Моја теорија је да Обама од када је дошао на власт покушава да смањи тензију која је постојала између вере Вашингтона у мир у свету и улоге коју су Сједињене државе одиграле у рушењу тог мира. Ми, Американци, имамо то померено уверење да је војна сила извор наше снаге, и да ће она сачувати светски мир. Мислим да Обама од доласка на власт улаже велике напоре покушавајући да промени устаљену навику нове генерације америчких дипломата да користе оштру реторику, и покушава да им објасни да је дипломатски језик добар начин да Сједињене Државе промене перцепцију других по питању улоге коју играју у свету. Одавно сам осећао да је то важна тема, и мислим да је Обама први председник који је то бар донекле осетио“, каже Луерс.
Он напомиње да не може да процени да ли ће Барак Обама до краја мандата успети потпуно да измени начин на који се Америка представља светској јавности, или ће можда то оставити следећем америчком председнику „у аманет“ — али додаје да се, за добробит читавог света, искрено нада да ће бити тако.
