Председник Савеза српских удружења Севернобачког округа Саша Граворац дошао је из Петриња са 11 година, у „Олуји“, када је за само неколико дана са простора Хрватске, не својом вољом, отишло 230 хиљада Срба.
Саша признаје да му је на 20. годишњицу „Олује“ тешко да гледа колоне људи које пролазе кроз мало коме познат пакао, а најтеже то што они још и не знају шта их све чека док се поново не осете слободним, своји на своме.
„Ми смо дошли у оним чувеним колонама у којима смо путовали по 15 дана са територије Хрватске, нисмо имали елементарне хигијенске ни било које друге услове. Моји су прво кратко били у Београду, после тога у Апатину, Бајмоку, а сад смо у Суботици“, каже Граворац.
Његова породица продала је већи део имовине у Хрватској, али су задржали кућу коју, као већиња земљака из старог краја, сада нуде на располагање Влади Републике Хрватске, односно избеглицама са Блиског истока.
Који мотив их је покренуо — саосећање, хуманост, или можда ипак избеглички јед који не застарева — Хрватска годинама не решава ниједно питање прогнаних Срба?
Стручњаци кажу да је протеривање из властитог дома једно од најтрауматичнијих, најтежих искустава које људи доживе. Избеглиштво је трагедија која, за разлику од других, носи елемент огромне неправде јер није природна катастрофа, као на пример смрт драге особе.
Професор Београдског универзитета, социјални психолог Драган Попадић, каже да човек који је истеран из нечега што му је најдраже ту ситуацију види као резултат намера других људи којима често не може да опрости до краја живота.
„У понуди да неке друге избеглице живе тамо одакле су прогнани и не могу да се врате можда стоји и жеља за неком врстом реваншизма. Можда ти људи кажу — Ако вам ја нисам био добар комшија, ево некога са којим ћете више да се мучите, са комшијама који су дошли из далеког света“.
Међутим, професор Попадић каже да човек који је доживео протеривање из свог дома свакако више од других људи саосећа са онима који су у истој ситуацији, јер само он зна како се заиста осећају. Када преко медија гледа или разговара са избеглицама са Блиског истока он поново проживљава свој бол и причу о неправди, која никада није исправљена.
„Верујем да сами људи тешко могу да у својој мотивацији раздвоје ова два фактора, снажну емпатију коју имају са људима који доживљавају сличну судбину и жељу да их не само жале, већ да им конкретно помогну и исправе неправде коју су они доживели“, каже професор Попадић.
„Мислим да је то можда у малом сегменту осећај озлојеђености, то је више осећај људскости и морала и пре свега дубоког саосећања са ранама које ти људи преживљавају, које смо ми не тако давно проживели. Имао сам прилику да са тим људима разговарам овде у Суботици, они ништа друго не желе осим бољег живота. Не желе да остану ни у Србији, ни у Хрватској, ту су привремено. А зашто да те куће тамо стоје, да у њих проваљују, пљачкају их или руше, па нека бар ти људи буду један период у њима“, предлаже Саша Граворац.
Чекајући одговор хрватског премијера Зорана Милановића на званичан допис, чланови избегличког удружења из Суботице срели су се и са српским министром за рад и социјална питања Александром Вулином, како би им помогао.
Иначе, избеглице из Босне и Хрватске такође се на друштвеним мрежама залажу за помоћ мигрантима. На многим фејсбук страницама Срби, Хрвати и Бошњаци у заједничкој су вербалној борби са онима који сматрају да мигранти треба да се врате својим кућама, покушавајући да их натерају да размисле о томе да људи са Блиског истока углавном немају где да се врате.
