„Представници косовских Албанаца спроводе кампању на прилично агресиван начин. Што се тиче подршке коју овај захтев има, ствари још увек нису сасвим јасне. Подносиоци овога захтева воле да говоре о томе како имају велику подршку, чак је у једном тренутку заменик министра иностраних послова Косова подршку од 46 или 47 земаља назвао плебисцитарном подршком, иако знамо да Унеско има 195 земаља. Дакле, има ту прилично полуистина, а има и неких натегнутих процена“, наводи Танасковић.
„Сигурно је да одређени број држава подржава Косово. Ми знамо да је у првом тренутку 20 земаља-чланица Извршног савета Унеска подржало предлог Албаније да се захтев Косова стави на дневни ред тог тела. Као што знате, у Извршном савету има 58 земаља. Нисам чуо да се број оних који су се придружили овом захтеву тако драматично повећао.“
„Када је реч о државама које нису чланице Извршног савета, а и тим бројем се манипулише, то ћемо тек видети до Генералне конференције у случају да Извршни савет да препоруку Генералној конференцији да овај захтев стави на свој дневни ред у новембру. Наравно, постоје шансе да се већ на нивоу Извршног савета озбиљно доведе у питање оправданост овога захтева и уопште његовог узимања у поступак.“
„Утисак је да међу неким државама које су признале независност Косова не постоји сувише велики ентузијазам да се Косово у овом тренутку прими у Унеско, како из политичких, тако и из суштинских разлога који се налазе у ономе што је мандат Унеска, односно неповерење да би власти у Приштини, с обзиром на оно што су до сада показале, заиста биле у стању да одговоре на захтеве који подразумевају чланство у Унеску.“
Чују се тврдње да би било добро да Косово преузме бригу о српској културној баштини…
„То је један од најчешће коришћених аргумената подносилаца захтева за пријем Косова у Унеско. Морам рећи да тај аргумент наилази на највише разумевања међу државама, условно речено Западне Европе, односно Европске уније, и оним државама које гравитирају ка Европској унији, укључујући још неке државе западне хемисфере.“
„Наиме, ту се полази од једне логике, коју начелно не би било лако оспорити — да неки ентитет, у овом случају Косово, кад постане чланица одређене организације мора да се придржава свих оних стандарда које подразумева чланство у тој организацији. У том смислу, овај став они који недовољно познају специфичност ситуације на Косову и Метохији и којима није позната великоалабанска идеја о чистом етничком, а онда и културном простору Албанаца, могу прихватити као један од јаких аргумената“, сматра он.
„Нажалост, све што се до сада догађало у вези са нашим културним наслеђем — укључујући његово физичко уништавање, затим покушај да се кроз нацрт закона о заштити културних добара провуче став о томе да су сви споменици на територији државе Косово њено власништво, као и третирање тога наслеђа на један двосмислени начин, као на пример, сасвим недавно, можда и ових дана, на једној изложби у музеју у Тирани — показатељи су који говоре да би вероватно између речи и дела био превелики раскорак када је реч о властима у Приштини.“
„Треба знати да чак и када би власти у Приштини имале најбоље намере да чувају српско културно наслеђе, оно се налази у непријатељском окружењу, тако да се и данас мора чувати и то полицијом и војним јединицама Кфора. У тој ситуацији сматрам да не би требало разговарати о томе да Косово постане чланица Унеска, чак и када би Косово било држава, а понављам оно са становишта Резолуције 12 44 није држава. Разговор о томе би био преурањен, јер једноставно нема никаквих гаранција да би наше културно наслеђе које има универзални значај било заиста чувано и поштовано“, наводи амбасадор.
