Политички аспекат, према мишљењу Којена, тиче се настојања самозване власти у Приштини и њених западних заштитника да се Косову прибави међународно признање које би кулминирало пријемом Косова у Уједињене нације. Чланство у Унеску би према његовим речима очигледно био важан корак на путу до тог циља.
„Истовремено, сама чињеница да се Косово кандидује за чланство у Унеску показује да политика савезништва са Западом, коју води данашња Србија, није успела ни за милиметар да промени непомирљив став Запада у косовском питању. Да је до те промене дошло, западне силе лако су могле одговорити приштинску власт од истицања своје кандидатуре“, истиче Којен.
Сам Запад је, према његовим речима, за такав потез имао више него довољно разлога и независно од евентуалне жеље да награди Србију за њену данашњу кооперативност.
„Ти разлози нас воде другим, мање очигледним аспектима евентуалног пријема Косова у Унеско. Ако би Косово било примљено у Унеско, судбина преосталих православних цркава и манастира у покрајини вероватно би била запечаћена. У том случају приштинске власти могле би легитимно да преузму контролу над свима њима као делом косовског културног наслеђа што оне већ и сада покушавају“, рекао је Којен.
Он сматра да у том случају није тешко погодити шта би се даље догодило. Према његовим речима „из живих цркава и манастира, који су и данас средишта православне вере, монаштво би било протерано, а свештенству би био онемогућен прилаз светињама“. Којен је мишљења да и ако не би била спаљена, као толике цркве и манастири 1999. и 2004. године, та света здања била би остављена да пропадају и буду предмет сталног албанског вандализма, који у овом или оном степену непрекидно траје од 1999. године све до данас.
„У свему томе огледао би се потпуно немаран однос великих западних сила, Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Немачке и Француске према православној вери као таквој, а не само према Српској православној цркви. Велика историјска средишта те вере као што су Пећка патријаршија, Грачаница и Високи Дечани била би препуштена на милост и немилост албанском вандализму или што је у њиховом случају можда вероватније превођењу у тобожње албанске светиње које би биле препуштене албанским католицима или можда за ту потребу измишљеним албанским православцима“, истиче Којен и додаје да је тај однос западног света према православљу други аспект питања када се говори о пријему Косова у Унеско.“
Трећи, најопштији аспект, према Којену, тиче се данашњег односа великих западних сила према духовном наслеђу човечанства уопште. Када је 1914. године немачка војска спалила Лувенску библиотеку и уништила велику катедралу у Ремсу цео свет је са правом био запрепашћен и згрожен, наглашава Којен.
„Тај бесомучни вандализам доста је учинио да јавно мњење свуда, а посебно у Сједињеним Америчким Државама, почне да се окреће у корист сила Антанте. Девет деценија касније, 2004. године, у Призрену је спаљена Богородица Љевишка, велика византијска, а касније српска црква, са средњовековним фрескама од непроцењиве вредности“, казао је Којен.
Реакције на то у западним политичким, али не само и у политичким круговима, граничиле су се са равнодушношћу, наглашава Којен и додаје да подршка пријему Косова у Унеско показује да је тако и данас. Он сматра да је цинични политички прагматизам данас на Западу потиснуо свако осећање за дубље духовне вредности чак и сопствене хришћанске цивилизације.
„Оног тренутка када очување тих вредности угрожава неки западни политички интерес те вредности као да престају да постоје. То је трећи и по мом мишљењу најважнији и најжалоснији аспект питања косовског пријема у Унеско“, закључује Којен.
