Избори за генералног секретара УН су попут избора за папу. О томе ко ће бити нови председник светске владе одлучује се иза затворених врата, по кулоарима и на дипломатским пријемима.
Ко су све кандидати није извесно до последњег тренутка. Мандат Бан Ки Муна истиче 31. децембра 2016. године, а већ увелико се нагађа ко ће бити његов наследник. Ова одлука, према повељи Уједињених нација, зависи искључиво од Савета безбедности УН.
Избор генералног секретара је ствар договора Запада и Истока као у време блоковских подела, које данас добијају ново значење. Нови генерални секретар мора да буде по вољи Лондона, Пекинга, Париза, Москве и Вашингтона, што већ смањује број земаља у игри. Досадашњи начин избора иза затворених врата водио је ка „кандидату који неће да покаже неугодни степен лидерства, преданости, оригиналности или независности“, како је написао један од првих дипломата УН, Британац Брајан Уркхарт, у својим мемоарима „Живот у миру и рату“.
Према неписаном правилу кандидат би овај пут требало да буде из Источне Европе, јединог региона који до сада није имао свог представника на челу УН (триојица су била из Западне Европе, по двојица из Азије и Африке и један из Јужне Америке). Значајан број кандидата из Источне Европе се већ препоручио за ову функцију или су их препоручиле владе — попут бившег словеначког председника Данила Турка, генералног директора Унеск, Бугарке Ирине Бокове, хрватске министарке спољних послова Весне Пусић, бившег председника Генералне скупштине УН Срђана Керима, иза кога је стала македонска Влада и Вука Јеремића, његовог наследника на овом месту, иза кога (још) није стала српска Влада. Помињу се и кандидати из Мађарске, Румуније, Бугарске, Литваније и Словачке. Али, у условима измењених геополитичких околности у Европи, питање је да ли овај појам, Источна Европа, има значај који је некад имао.
„То би требало да буде по фер–плеју, али видите у овом тренутку какаве су поделе, то је тешко предвидети, чак изгледа и мало вероватно“, каже за Спутњик, Павле Јевремовић, некадашњи амбасадор Србије у УН.
Кандидати из Источне Европе ће бити виђени или као превише блиски Русији или као превише блиски Западу. Многе од ових земаља Источне групе у УН су сада део Европске уније, чланице НАТО-а, што је већ довољан разлог да Русија стави вето на њихов избор. Избор Јеремића се такође чини мало вероватним у условима продубљеног јаза између запада и истока континента.
„То није нарочито вероватно, јер је Србија у међувремену значајно ослабила своју међународну позицију. Сама је са својим проблемима које са тешкоћом решава. Али мислим да је политичка обавеза Србије да предложи Јеремића, јер се као успешан председавајући Генералне скупштине квалификовао за то место“, сматра Милован Божиновић, бивши амбасадор Србије у Берлину и Бечу.
Јевремовић каже да је Јеремићев „избор за председавајућег Генералне скупштине изазвао тешке трауме у Источној групи“, и да је „тешко да ће се то поновити“. Неименовани европски дипломата, кога је у новембру 2014. године цитирао лист „Нешенел интерест“, рекао је да ће Јеремић доспети на најважније место у УН „преко мртвог тела П3“ (што се односи на Британију, Француску и САД).
„То је вероватно разлог због кога наша Влада оклева са тим, јер нам светски ветрови не дају наду да ће то ићи у нама пожељном правцу. Јеремић је знао да створи пријатеље и тамо где је мало ко очекивао, али то није био министар спољних послова по укусу неких великих сила“, објашњава Божиновић, који, такође, сматра да је у време када је Јеремић био министар српска политика била више него данас политика равнотеже између Истока и Запада.
Званичне кандидатуре из других крајева света су још ретке, због распрострањеног уверења да се они који сувише рано изађу у јавност излажу ризику да буду брже елиминисани. Карте још нису отворене, али се међу могућим кандидатима помињу и бивши аустралијски премијер Кевин Руд и кандидати из Јужне Америке који би могли да преузму столицу првог дипломате УН.
„Помиње се председница Чилеа, ако се она кандидује биће тешко да јој се ико супротстави“, каже Јевремовић.
Председница Чилеа Мишел Башеле има и ту предност што је жена. Свих осам генералних секретара УН били су мушкарци. Зато јача иницијатива да се на чело ове организације изабере жена. Уколико буде изабрана, срушиће још један табу, а то је да кандидати нису бивши председници и премијери. До сада су то углавном били министри спољних послова и дипломате.
Поред Башеле, помињу се и њена бразилска колегиница Дилма Русеф и кандидаткиње из Мексика, Колумбије и Коста Рике. Али Башеле, омиљени кандидат у кулоарима УН, биће на месту председника своје земље у време када буду избори за генералног секретара. Према још једној гласини која се последњих месеци провлачила у европској штампи на овој функцији је виђена и Ангела Меркел, али је из кабинета немачке канцеларке то брже–боље демантовано. Када су је у једном телевизијском интервјуу питали да ли би желела да 2018. године буде генерални секретар УН, Меркел је одговорила:
„То се сигурно неће десити.“
