Милошевић је морао да оде зато што је његова Србија била под санкцијама и изолована, с добром перспективом да — у униполарном свету америчке свемоћи која је тада била на врхунцу — још задуго таква и остане. Морао је да оде и због однарођене клептократије која се нагомилала у врху његове власти, која је довољном проценту народа постала неподношљива. И морао је да оде због губитка наде да ће, са њим на челу Србије, Србији постати боље, и због постојања наде да ће јој бити боље ако он оде с власти. И могло би ту да се наброји и још којешта.
Нема сумње да је 5. октобар 2000. године Србији донео и користи. Укидање санкција, повратак у Уједињене нације, губитак — ако не и потпуни — тешког бремена статуса међународног парије, стидљиви раст стандарда, пропраћен додуше дуготрајним одумирањем српске привреде која је довела до тога да је индустријска производња у Србији 2012. године, а није много боље ни данас, била на нивоу нижем него 1999, године НАТО агресије на Србију.
И не само зато, нема сумње ни да је 5. октобар доживео пораз. О томе сведочи и чињеница да су се на власт у Србији, после 12 година, вратили они који су 5. октобра 2000. с власти били збачени. Српска политика тако је начинила пун круг. Али упркос томе, од 5. октобра наовамо и упркос овом обрту, наставила је да се креће праволинијски, смером који су јој намениле западне архитекте петооктобарског преврата. Што нам заправо говори да је 5. октобар пораз доживео само ако се мери надом коју је у њега уложила Србија. Мерен пак намерама споменутих архитеката, које су уосталом у читав подухват и уложиле десетине милиона долара, био је то преврат који је доживео потпуни успех. Србија је чврсто на прижељкиваном путу евро(атлантских) интеграција, без иједне парламентарне партије која би се томе успротивила; чак се и споразуми с НАТО-ом, попут недавног СОФА споразума, којима се Србија додатно приближава западном војном пакту, усвајају без иједног јединог посланичког гласа против, а и јавност је до те мере постала анестезирана да су гласови противљења ретки, а уз то и једва чујни.
Све нас то пак враћа на 2. октобар 2000. године, када се Слободан Милошевић последњи пут у својству председника (СР Југославије) обратио грађанима, с тврдњом да „не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије“. Иако нам је будућност тада предвидео апокалиптичнијом него што ће она заиста постати (најавио је, на пример, непрестане ратове на Балкану, а наместо тога добили смо само непрестане невоље), до очекиваног благостања свакако нисмо дошли. Балканско полуострво, као што је и рекао, јесте стављено „под контролу неких западних сила“, с марионетским владама које су балканске земље претвориле „у земље ограниченог суверенитета, или земље лишене сваког суверенитета“; довољно је, уосталом, сетити се Бугарске и њене рампе „Јужном току“ због отвореног америчког притиска, док и сам процес ЕУ интеграција, па и српских, представља процес добровољног одрицања од сопственог суверенитета. Предвидео је Милошевић и распад Југославије (Црна Гора, Косово), и „велику поделу на већину сиромашних и мањину богатих“, и да би се „јавна и друштвена својина брзо трансформисале у приватну, али власници те својине, из досадашњег искуства, по правилу би били странци“…
А опет, другог избора у оним околностима можда, реално, није ни било. Што ће рећи да ће из петооктобарског круга изневерених нада и испуњених планова Србија моћи да изађе тек када онај свет, униполарни, који ју је у тај круг једносмерног кретања и убацио, и дефинитивно оде на сметлиште историје…
