Оне подразумевају не само кретање у јасно омеђаним идеолошким оквирима, већ и објављивање вести из непроверених извора, отворене фалсификате, употребу клишеа и псеудоисторијских аналогија, оцрњивање противника и некритичко извештавање о акцијама сопствених војних снага, изазивање ефеката шока са циљем да се придобије јавно мњење…
Западни војни стратези знају да се савремени ратови најпре добијају у медијима, па тек онда на бојном пољу. Зато су они и главни извор западним новинарима, којих, због великог ризика од извештавања у ратним зонама, нема у Сирији. Када нису у питању војни и владини извори, онда су то непроверени извори са терена, чије је информације и мотиве најчешће немогуће проверити. Ситуација је готово идентична као у време бомбардовања Југославије 1999. године, када је једини извор западним новинарима био штаб НАТО-а у Бриселу и портпарол организације Џејми Шеј.
Ево неколико свежих примера са прве линије пропагандног фронта.
Када САД бомбардују у Сирији (Авганистану, Пакистану…) у вестима се говори искључиво о броју убијених терориста. Након вести о војним ударима Русије у Сирији прва информација која се појавила је била о цивилним жртвама. Немачки таблоид „Билд“, неисцрпни извор непроверених и најчешће лажних информација, које се брзо репродукују у европским (и српским) медијима, насловио је текст „Путинови авиони убили 36 цивила“ и илустровао фотографијом на којој се види повређена девојчица. У истом тексту је објављен извор — објава на Твитеру од 30. септембра — у којој пише: „Русија данас ударила на Хомс. Убијена су 33 цивила, укључујући троје деце и једног волонтера“. У потпису је непозната сиријска волонтерска организација „Бели шлемови“.
То што се бројке из наслова и текста не слажу не смета „Билду“. Размере обмане постају јасне тек када се погледа како се ова „информација“ ширила. Једна друга незнана „сиријска волонтерска организација“, СНХР, објавила је пет дана раније, 25. септембра, твит са истом фотографијом уз потпис: „Девојчица повређена у ракетним нападима владиних снага на Ел Растан у Хомсу“. Информацију о 36 цивилних жртава су у међувремену пренели листови широм Европе.
У време бомбардовања Југославије манипулисање бројем жртава је било једно од главних оружја за убеђивање јавног мњења у оправданост војне акције. Клинтонов министар одбране Вилијам Коен тврдио је да је „нестало 100.000 албанских мушкараца… Можда су убијени“, док је Дејвид Шефер, кључни човек америчке администрације задужен за ратне злочине, говорио да је „225.000 етничких Албанаца између 14 и 59 година можда убијено“.
Не учествују само таблоиди у пропагандном рату већ и угледни листови попут „Њујорк тајмса“. Када је реч о провереним информацијама о жртвама америчког бомбардовања, уочљива је намера новинара да ублаже размере злочина. У тексту овог листа (Doctors Without Borders Says It Is Leaving Kunduz After Strike on Hospital) дан након америчког напада на болницу „Лекара без граница“ у авганистанском граду Кундузу, у ком су погинуле 22 особе, укључујући 12 лекара, рањено четрдесетак особа и уништено одељење за интензивну негу, наводи се објашњење Пентагона да је болница гађана „омашком“.
„Америчке снаге на терену тражиле су ваздушну помоћ, саопштио је високи званичник“, пише „Њујорк тајмс“. Иако су покушај да се оправда напад „Лекари без граница“ назвали „одвратним“, а изјаве авганистанских и америчких снага протумачили као „признање ратног злочина“, за новинара овог листа важно је да каже да „ни авганистанска Влада ни авганистанска телевизија нису шириле антиамеричко расположење“ после масакра. Када извештава о Русији, овај утицајни лист не преза од уобичајених клишеа којим западни медији радо подгревају хладноратовске тикове у јавном мњењу.
У тексту „У Путиновој интервенцији у Сирији, страх од слабе владине руке“ (In Putin's Syria Intervention, Fear of a Weak Government Hand) узрок руског ангажовања у Сирији налази се у Путиновој „опсесији“ снажном државом која се доводи у везу са тиме што је био агент КГБ-а. У западној медијској драматургији, у којој су главни ликови зли тирани и њихове жртве, Путин је редовно приказан као „бивши агент КГБ-а“, „човек који крије праву природу испод низа маски“, „московски Рамбо“ (цитати из француских листова „Либерасион“ и „Монд“).
„Спектар масовних демонстрација — правило руље — прогањао је Путина током читавог његовог политичког живота, и тај страх је у корену његове вере у државни ауторитет изнад свега, како код куће тако и вани“. Нема ни речи о разлозима којима је Путин објаснио своју политику на Блиском истоку за говорницом УН у Њујорку неколико дана раније — поразни резултати западних војних интервенција, опасност од ширења исламског екстремизма…
Пример ратне реторике и војног карактера информације који су усвојили западни коментатори је и недавни текст у француском недељнику „Нувел опсерватер“ у ком аутор поводом руског војног учешћа у Сирији најављује Трећи светски рат (La troisieme guerre mondiale a peut-être commence aujourd'hui). САД су само у јануару бациле 5.000 бомби на Сирију, али то није био повод за сценарио катастрофе какав нуди новинар француског листа.
Он иде дотле да пореди атентат у Сарајеву који је послужио Аустрији као повод за Први светски рат са почетком руских војних операција у Сирији. Разлоге због којих би, по њему, могао да избије нови светски рат, види у томе што је (Путинова) авијација „већ почела да бомбардује Хомс“, заборављајући да помене да је пре Путина француски председник Франсоа Оланд наредио ваздушне нападе на Сирију.
Аутор текста наводи да „Запад и сунитске заливске земље воде посебне операције“, али не каже да су те операције нелегитимне и да је њихов циљ рушење међународно признате владе. „Њујорк тајмс“ у међувремену најављује жестоко бомбардовање из ваздуха и отварање новог фронта на североистоку Сирије под вођством коалиције коју предводи Вашингтон…
