Када Европска унија жели да озбиљно увери Србију у нешто, она пошаље политичара из земље која нешто значи. Не долазе нам тада изасланици из земаља трећег реда или из трећеразредних институција. Не долазе Лајчаци или специјални изасланици Европског парламента. Долази, на пример, министар спољних послова Велике Британије.
Не долази Немац, већ Енглез. Немци долазе да заврћу руке, они немају такта. Њихова претња звучи као претња. Енглез пак има милозвучнији глас, а његови аргументи су увијени у слатку обланду — Енглез ће вам објаснити како жели да вас убије за ваше добро и то на тај начин да нећете моћи да му се супротставите. Штавише, убићете се сами.
То умеће, својствено само Англосаксонцима, а усавршавано вековима, произилази из саме природе англосаксонског света. Његова природа заснива се на нечему што би могло да се назове „хумана експлоатација“. За разлику од Германа, који су нације експлоатисали до истребљења, а Јевреји, Словени и намибијска племена су најбољи сведоци за то, Англосаксонци ће вас разним убеђивачким техникама развијеним до савршенства уверити да је то што сте роб ваш лични избор. Штавише, да је тај избор најбољи за вас, и да све што вам се дешава зависи искључиво од вас.
Отуд толико становника Источне Европе и Трећег света задовољних тиме што раде у фабрикама које поседују америчке корпорације за 200 и мање евра, јер, забога, шта би радили и од чега би живели да им није тога?
Тако је и британски министар спољних послова Филип Хамонд допутовао у Београд не би ли убедио српске власти да тзв. Косово треба постане члан Унеска, да је то добро за заштиту српске културне баштине на КиМ, јер ће у том случају „Косово имати појачане обавезе да заштити српско културно наслеђе“.
На страну то што је у марту 2004. гро те културне баштине разорен до темеља. На страну то што албански, па и понеки енглески историчари (или „историчари“) доказују да српске културне баштине нема и није је никада ни било. У Косовском боју учествовали су Албанци, Милош Обилић је био Албанац, а српски премијер данас је поменуо и куриозитет да у албанским књигама пише да је манастир Дечани градило племе Нимани, наравно албанско, за династију Гаши.
Када вам Енглез долази у госте, увек је упутно да знате да прочитате подтекст. „Бој се Данајаца и када дарове носе“, саветовао је Лаоконт Тројанце; слично је и са Енглезима. Министар Хамонд је у Београд дошао са, тобоже, добронамерним саветом, да Србија не блокира учлањење Косова у Унеско и да ће „косовске институције“, демократске, поуздане, као да у њима не седе људи који на савести носе многе злочине, силовања, вађења органа, трговину белим робљем и дрогом, тобоже чувати и неговати српско културно наслеђе као да је њихово.
У томе и јесте квака. Они би желели да је то наслеђе њихово и учиниће све да фалсификују историју и добију признање да су Дечани, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка, Призрен и Ђаковица, Пећ и Метохија, Милош Обилић и Карађорђе… Њихови. И урадиће све да тако и буде. Послаће у своје име чак и британског министра спољних послова не би ли убедио Србију да пристане на брисање сопствене историје.
Хамондов тон у Београду, ма колико се он трудио да звучи пријатељски, био је злослутан. Јер, вратимо се на подтекст, није толико важно шта је рекао, већ шта је прећутао. А прећутао је, у старом англосаксонском стилу, претњу. А претња, опет, звучи тако да ће Срби бити криви ако не пристану на пријем Косова у Унеско. Јер тако су сами изабрали и свако одговара за своје поступке.
У случају да Србија не пристане на учлањење Косова у Унеско, није рекао Хамонд, српско културно наслеђе биће остављено на милост и немилост косовским институцијама — поузданим, демократским, у којима седе људи који на савести носе многе злочине, силовања, вађења органа, трговину белим робљем и дрогом…
Зна Хамонд врло добро са ким има посла на Косову. Питање је онда зашто пристаје да их заступа? А исто питање треба поставити и Европи. Јер када вам Енглез долази у госте, долази са задатком добијеним из Европе.
