Да ли је то случај са Косовом?
Прошло је 16 година од када је под притиском НАТО бомби и албанске терористичке организације ОВК Србија попустила и потписала примирје. Косово и Метохија тада постају међународни протекторат под управом Кфора и Унмика.
Иако је после тога у централну Србију избегло преко 200.000 Срба и других неалбанаца, иако су протерани православци, спаљене цркве, никле џамије, Косово је за све нас и даље било наше Косово. Територија у коју смо се клели, којој смо певали, које се никад не бисмо одрекли, па макар и по цену неког новог косовског боја. То се тада могло лако закључити. По графитима у градовима широм Србије, по демонстрацијама, по транспарентима на разним протестима, по дочецима спортиста, по изјавама политичара на власти, а и политичара у опозицији… И случајном странцу који би се задесио на аеродрому или железничкој станици, само кратки поглед на киоске са штампом јасно би и недвосмислено показао колико Србима значе Косово и Метохија.
Шта се десило и променило у међувремену? Оне графите су испрале кише. Транспаренти данас носе неке друге поруке, можда битније. Са великих насловних страна Косово је спало на ситна слова, углавном у рубрике „хроника“ или „на данашњи дан“… Није потребно много труда да би се то приметило. Ако је нестало са зидова, фасада, насловних страница, да ли је нестало и из нас? Да ли је време успело да толико појефтини „најскупљу српску реч“, а ветар да одува сваку наду да ће једног дана заиста поново Косово бити „срце Србије“?
Нека истраживања показују да између 65 и 70 одсто грађана никад не би признало државу Косово, ни по цену да не уђемо у ЕУ. Те информације радују. Али, да ли се само кад нас посете анкетари сетимо да је Косово наше? Занима ли нас шта се тамо дешава? Има ли тамо Срба и колико их је? Како живе? Прочитамо ли бар једном у 15 дана неку вест о дешавањима на Косову и Метохији?
Слабо… Најскупља српска реч више не продаје новине. Штрпце, Косовска Митровица, Звечан, Ђаковица у наслову као да одбијају читаоце.Тамо где уопште и има таквих наслова.Све су ређи. Медијску пажњу је Косово изгубило одавно. Скрајнуто је у ћошак. А можда и даље. Зашто? Уредничка одлука или нечији виши интереси? Или тржишни принцип — чим се не чита, склањај га што пре. Да не судимо сада о томе…
Прво је, готово неприметно, из говора појединаца на власти, а и већине медија, нестала Метохија (метохом се у средњовековној Србији звало црквено земљиште и то све говори.)
Остало је Косово. Реч Косово… У међувремену је и она почела да се губи, да нестаје. Као тема, као наслов, као територија… А кад се појави означава „државу“. То је оно што боли… Али још више боли то што нам је то постало нормално. Што више не реагујемо, не обазиремо се. Постали смо равнодушни… Или смо можда уморни од терета Косова и Метохије? Од бремена које носимо деценију и по? Опхрвали су нас други проблеми. Питање је само имамо ли право да будемо уморни од њега? Сме ли КиМ иједном становнику ове наше државе да буде бреме? Да буде кисело грожђе? Ако сме, онда смо га признали! Само још да потпишемо!
