Најтежи дан у животу овдашњих еврофанатика несумњиво је био 12. март 2015. године — дан кад је Исланд повукао кандидатуру за пријем у Европску унију. Одлука званичног Рејкјавика вероватно је теже пала српском екс-министру Божидару Ђелићу, него незнаном броју бриселских дипломата којима егзистенција зависи од компликованих процедура „европске породице“.
Можда је део бриселске бирократије остао без сигурних прихода у тренутку кад је исландски министар спољних послова затворио врата преговора (тада је било отворено 27 преговарачких поглавља), али је сиротом Ђелићу срушен сан о „путу без повратка“ — путу који је лично он оверио чувеним пенкалом којим је потписао ССП. Неколико година пре отварања првог поглавља.
У сваком случају, био је то онај тренутак кад је свима постало јасно да европски пут није пут без повратка, као и да на крају тог пута државе-кандидате не чека благостање.
„Интересе Исланда најбоље ћемо бранити ако нисмо у ЕУ“, навело је Министарство спољних послова Исланда.
У време најновијих притисака ЕУ на Србију, уочи отварања поглавља 35, поставља се питање зашто Србија не крене путем Исланда? Саговорници Спутњика сматрају да је кључни разлог тај што Србија нема политичку елиту која би осмислила алтернативу „европском путу“.
Спољнополитички коментатор Зоран Ћирјаковић, предавач на Факултету за медије и комуникације, каже за Спутњик да све парламентарне странке у Србији нису у стању да размишљају о било каквој алтернативи ЕУ нити да је на било који начин конституишу.
„Чињеница да је Русија све важнији актер на међународној политичкој сцени можда неким људима говори да је могуће конституисати неку алтернативу унутар Србије, али наша садашња искуства су таква да ја нисам велики оптимиста. Бојим се да је Србија осуђена да таљига на путу ка ЕУ и мој највећи страх је да ће то заувек остати пут и да ми никад нећемо стићи на ту дестинацију. Имамо случај Турске која је одавно на том путу, па чак и сад кад Запад има интерес да тај пут убрза, велико је питање да ли ће се то десити“, каже Ћирјаковић.
Социолог др Слободан Рељић, бивши главни уредника Нин, каже да је Исланд напустио „европски пут“ зато што руководство те земље ради у интересу свог народа.
„Грађани Исланда су на демократски начин, као у античкој Грчкој, донели одлуку да преузму ствар у своје руке, а такве одлуке су увек добре. Ма колико тешка, та одлука је знатно боља него да су своју судбину препустили другима, у овом случају, бриселској бирократији“, каже Рељић.
За разлику од Исланда, где према Рељићевом мишљењу, постоји консензус елите и јавности, због чега је и донета одлука о прекиду преговора, у Србији имамо елиту која се бави „вређањем здравог разума“.
„Српска елита има слику ЕУ од пре 15 година, а таква ЕУ данас не постоји. Кад бисмо имали нормалну елиту и нормалну јавност нама би Исланд био пример здраве политике и узор шта нам је радити. А код нас се исландски случај прећуткује“, каже Рељић.
Он додаје да, за разлику од Србије, Исланд за ЕУ не игра значајну улогу у сламању Русије, али да то опет не значи да Србија не би могла да следи пример те земље.
Ћирјаковић као важан фактор исландског „Не“ евробирократији наводи да је Исланд мала и јако богата земља, једна од 15 најбогатијих земаља у свету по свим релевантним параметрима, и то политичкој елити даје „битно другачији маневарски простор и отвара им битно другачије могућности“.
