Речи академика Матије Бећковића у светлу данашњих околности више него јасно описују парадоксалну ситуацију са Косовом и Метохијом.
Да ли је Косово још увек наше? Ако није, зашто је одрицање услов садржан у чувеној платформи поглавља 35?
Они који су склони реалистичном погледу на свет рећи ће да јужна српска покрајина де факто одавно није наша.
Једнострано проглашену независност Косова пре готово деценије, следећи пример Сједиeњених Америчких Држава, признале су готово све чланице Европске уније. Упркос Резолуцији СБ УН 1244 у којој је та територија јасно дефинисана као подручје под српским суверенитетом, међународна заједница по ко зна који пут затворила је очи пред правним нормама садржаним у документу који је усвојио највиши орган Уједињених нација.
Кажу да се временом човек на све навикне, па је тако данас постало уобичајено да се на најгрубљи начин крши међународно право и урушава улога УН.
Отимање Косова и заокруживање противправне независности сукцесивно и темпирано спроводи се већ годинама кроз споразуме и преговарачке платформе које се српској власти нуде по систему „узми или остави“.
Машући ружичастом будућношћу у Европској унији, поред болних реформи, пред Србију се увек изнова постављају и нови услови чији је искључиви циљ потврђивање независности Косова.
Иако смо сведоци потреса на светској геополитичкој сцени и све очигледније промене односа снага, убеђују нас да је за решење свих наших невоља неопходно да постанемо поносна чланица европске заједнице, творевине која је у дубокој кризи што је показала избегличка криза.
Референдум који се све чешће спомиње, на којем би грађани одлучивали о даљој судбини јужне покрајине, иако на први поглед многима делује као прихватљив и логичан, такође може бити замка, још један у низу трикова који би водили ка истом циљу. Ако знамо да су у преамбули Устава Косово и Метохија дефинисани као „неотуђиви део Србије“, нејасно је шта би се заправо постигло референдумским изјашњавањем. Ако томе додамо чињеницу да су грађани Србије углавном незаинтересовани за демократско изјашњавање, те да више од половине њих по правилу не излази на гласање, резултати расписаног референдума могли би да послуже и као алиби за најављену промену Устава и дефинитивно одрицање од Косова.
Паралелно са отварањем теме о поглављу 35 и јасном стављању до знања да је услов свих услова признавање независности Косова, на дневни ред Унеска уврштена је и препорука да Косово постане чланица те институције. На основу досад познатих чињеница постоји велика вероватноћа да ће културна баштина Србије припасти новој албанској држави формираној на територији на којој су вековима живели Срби.
Нажалост, све мање је наде да ће бити спречена одлука светских моћника да се српски манастири и цркве предају на чување онима који су од 1999. године напали и оскрнавили 236 српских цркава и манастира.
Посматрао из те перспективе и све извеснијег исхода сутрашњег гласања у Унеску, чини се да би неупоредиво сврсисходније од било којег другог механизма била најава прекида преговора са ЕУ уколико Косово постане чланица Унеска. Јер, да ли су грађани још увек већински опредељени за опцију која тражи огромне жртве уз крајње неизвестан исход?
Ваљало би такође да финиш косовске битке сачека нека срећнија времена, у којима се улога УН неће доводити у питање и када ће поново бити неприкосновени документи који су усвојили органи задужени за очување светског мира и безбедности.
