Прва ствар коју смо уочили на путу од аеродрома био је билборд који је красио лик Мила Ђукановића уз натпис типа „Партнерство за пријатељство: Црна Гора — НАТО“.
Да се није бог зна колико одмакло у евро-атлантским интеграцијама показао је призор највећег црногорског индустријског постројења — Алуминијумског комбината (КАП). Фабрика у распаду, одлична кулиса за Карпентерове хороре, из димњака не излази дим. Из „Вијести“ сазнајемо да КАП ради, али да велики број радника стрепи од отказа.
Следећи сусрет са „европским стандардима“ је на рецепцији хотела. На питање да ли је дозвољено пушење у соби, рецепционер одговара да је законом забрањено, али пружа пепељару и каже: „Само се опушти“.
Касније тог дана, у пријатном ресторану, конобар показује претећи натпис за столом типа „ко запали, урадио је то на сопствену одговорност и биће кривично гоњен“, али после минут-два доноси тањирић, склања натпис и каже: „Запали, што се устручаваш“.
Кафански дијалог власт-опозиција
Ноћ између петка и суботе резервисана је за пиће са другом који се после двадесетак година вратио у Подгорицу из Лондона. Уочи сусрета, упозорава да се избегава прича о политици, јер од двојице његових пријатеља, један је за Мила, а други против.
Као што то обично бива у кафанским разговорима (макар се одвијали у фенси кафићу) долазимо до приче о политици. Срећом, точено „Никшићко“ претвара човека у дипломату Гледстоновог калибра. Кажеш шта мислиш а не увредиш никога.
„Живео си у Енглеској, земљи која је измислила демократију, систем који на Балкану безуспешно вежбамо мање од 30 година. Па јесу ли Енглези Черчила, најбољег премијера у историји, на првим послератним изборима послали у пензију? Много је 25 година на власти да си најбољи на свету“, аргумент је који је натерао Миловог гласача да призна да је можда дошло време за промену власти.
Милов противник огорчен је лидерима опозиције и заступа тезу да би било ко сем њих послао Мила на ђубриште историје.
Гледстоновски аргумент гласи да ни рођена мајка у Србији не би гласала за лидере ДОС-а уочи 5. октобра, али да је уједињена гомила од 18 бизарних странака поразила Милошевића, човека који је патентирао систем владавине који је Ђукановић усавршио.
Нас и Руса 300 милиона
Уочи митинга, у дречавожутим прслуцима (у које су нас обукли приликом акредитације дуге као година, да нас не замене с демонстрантима. А зашто — већ сте сазнали из извештаја о црногорској „најдужој ноћи“) разговарамо са грађанима. Нико од присутних не наводи улазак у НАТО као разлог присуства протестима. Сви одговори се своде на „сиромаштво, не може се трпјети ова мафија“.
Црногорски опозиционари, традиционално неповерљиви према новинарима, одушевљени су, чак и они „дукљанског опредељења“ кад се увере да радимо за руске фирме. За све са којима смо били у контакту, Коља, колега из „РИА Новости“, прва је звезда протеста. Рус који говори српски.
Кољи не прија статус поп-иконе подгоричких протеста. Не зна се колико је срдачних поздрава и љубљења истрпео то вече. Укључујући и пољупце масних „четника“ из Пљеваља.
„Путин је најбољи у свијет! Помога′ је Сирији, а мога′ би и нама. Само да пошаље једну ракету на праву адресу. Не мора да ратује ка′ у Сирији“, каже готово сваки други Кољин обожавалац. Па им ти објасни да ниси баш утицајан ка′ Лавров.
Чувај здравље — удиши сузавац
О прекомерној употреби силе толико је тога речено да ћемо ту тему овај пут прескочити. Идемо на мање болне, бизарне моменте.
Ко је слушао црногорског министра унутрашњих послова — ни пакао му неће тешко пасти. Сат и по након што је полиција, према речима министра Рашка Коњевића, употребила „сасвим довољно“ хемијских средстава која „нису штетна по здравље“, кроз одшкринут прозорчић у хотелску собу удаљену око километар од зграде Парламента увукао се сузавац. И развалио не само очи, већ и плућа.
У недељу између пола један и два, три сата после интервенције којом је сачуван „уставни поредак“ није се могло прићи на километар попришту сукоба. Наравно, због „примерене употребе хемијских средстава“.
У недељу после подне, неких 15 сати после интервенције, током 22. подгоричког маратона, све је било нормално, једино су маратонци ронили сузе на појединим деоницама.
Дивна сунчана недеља, али премало људи на улицама, не баш пуне кафане, једно венчање, упадљиво мало заинтересованих за маратон… Наизглед досадан нерадни дан. Људи избегавају причу о политици. Јер мора од нечега да се живи.
А зна се ко је једини послодавац. У све сиромашнијој Црној Гори.
