Француски политичари су подељени на оне који страхују од руског повратка на међународну сцену и оне који сматрају да је то добра вест. Никола Саркози је један од оних који сматрају да је судбина Русије да буде велика сила, а не регионални играч. То је рекао у Москви, где се састао са руским председником, упркос гунђању које због његове посете није изостало у Француској.
Подела за сарадњу са Русијом и против те сарадње, једна је од одлика француске спољне политике у последњих пола века, чији лидери су се делили на „русофиле“ и „русофобе“. Данас је то подела на „атлантисте“ и „суверенисте“, на оне који спољну политику усклађују са Вашингтоном и оне који су за независну позицију Француске. Ове различите визије немају везе са поделом на левицу и десницу, већ су живе у оба табора која обликују политички живот Француске.
Саркози, политичар са француске деснице, познат је по фасцинацији Сједињеним Америчким Државама. Његов син, Луј Саркози, похађа војне школе у САД и сања да постане маринац, због чега је узео америчко држављанство. Француска штампа је током Саркозијевог двоструког мандата у Јелисејској палати често исмевала његово дивљење према америчкој Дизниленд култури (у париском Дизниленду се први пут појавио у јавности са својом садашњом женом, Карлом Бруни), новцу и скупим сатовима као мерилу успеха, што се у Француској сматра изразом лошег укуса.
Саркози данас одбија карикатуру Путина као неку врсту отелотворења Ивана Грозног, каквим га неретко приказују у Француској. Као један од дипломатских успеха често наводи своје учешће у дијалогу са Москвом о решавању грузијске кризе.
У Москву је отишао са делегацијом француских парламентараца као шеф недавно основане партије „Републиканци“, у којој покушава да обнови политичку каријеру и поново се уздигне на чело државе након фијаска на председничким изборима 2012. године. Овај покушај је до сада дао слабе резултате, јер велики део француске јавности у њему види политичара кога је прегазило време.
Једна од тема на којој покушава да се дистанцира од актуелне власти социјалиста Франсоа Оланда је и однос према Русији. Иако неслагања око тога какав став заузети према Москви постоје у самој његовој партији, неколико важних носиоца, бивших премијера и министара, подржава промену политике према Кремљу какву води садашњи шеф државе.
Оланд је „атлантиста“ међу социјалистима, који је у спољној политици преузео моралистички приступ америчких лидера о неопходности војних интервенција ради одбране људских права и демократије. Иако је са немачком канцеларком Ангелом Меркел преузео посредничку улогу између Москве и Кијева у украјинској кризи, следио је америчку иницијативу о увођењу санкција Русији и раскинуо уговор о „мистралима“ са Москвом.
Саркози, као и неколико главних тенора његове партије, критиковао је овакву политику Јелисејске палате. Најдаље у критици је отишао Франсоа Фијон, који је имао одличне односе са Путином у време када су обојица били премијери.
Од 2012. године не пропушта прилику да посети Русију бар једном годишње. Фијон је наследник традиције великог француског државника Шарла де Гола, који је био за чврсте везе са Русијом и независну улогу Француске од САД, која се манифестовала тако што није желео да се Француска интегрише у НАТО и што није допустио америчке базе на француској територији. Ово суверенистичко опредељење Француске је напустио управо Саркози, када је 2007. године у Вашингтону најавио повратак своје земље у команду НАТО-а, што се остварило две године касније.
Фијон, који следи Де Голово уверење да је судбина Русије и Европе повезана, залаже се за нови политички и економски савез два европска стуба. „Ништа не би било тако опасно за Европу и свет као наш разлаз. Укратко, морамо да размишљамо о континенталној Европи“, рекао је на скупу у Санкт Петербургу прошлог јуна. Ово мишљење дели још један бивши премијер из редова деснице, Доминик де Вилпен, који је прошле недеље учествовао на међународном скупу „Валдај“ у Сочију.
Вилпен је у ауторском тексту за лист „Фигаро“ написао: „Русија се вратила, то је добра вест за свет“. Овај страсни борац за независну политику Француске поручио је да је „време да Европа пронађе свој глас, своје сећање и своју поруку“, односно да се отргне од утицаја Вашингтона, поврати аутономију на међународној сцени и успостави хармоничне односе са Русијом. Али чак и они међу „Републиканцима“ који се не позивају на Де Голово наслеђе, попут бившег министра Брина ле Мера, противе се санкцијама Москви и траже да све буде учињено како би се укинуле руске санкције на француске производе.
Саркозијева посета Москви је знак да у Европи постоји свест да се излазак из политичке и економске кризе не може тражити без Русије.
