Дело Басинског „Лав Толстој: Бекство из раја“, које је на српски превела Љубинка Милинчић, у издању издавачке куће „Русика“, представљено је на овогодишњем, јубиларном 60. Међународном сајму књига у Београду, чији је почасни гост Русија.
У разговору за Спутњик аутор каже да је књигу одлучио да напише када је једном приликом у Јасној Пољани изашао у врт и одједном схватио да је то — кошмар, онај кошмар у ком је успео да се изгуби гроф Лав Николајевич Толстој када је у 84. години кришом напустио породични дом и нестао у непознатом правцу. Његова књига бави се, на основу архивских докумената, разлозима зашто је славни писац то учинио.
Има ли данас разлога да писци побегну од света?
— Данас не. Данас писац није ништа. Када је Толстој умирао у Астапову почетком 20. века, читава руска империја се затресла. То је истина. Руска империја, која је обухватала територију од Пољске до Владивостока, задрхтала је кад је умирао Толстој. Данас је ситуација друкчија.
И то довољно говори. Често ме питају — хоће ли бити у Русији нових Толстоја и Достојевских? Не, наравно да неће, баш као што неће бити нових Дантеа, Леонарда да Винчија… Зато сам ја срећан што се бавим Толстојем, јер таквих као што је Толстој више неће бити.
Мислите да је свет данас постао тривијалнији? Или је већ све испричано у руској литератури? Премда, живот је увек нов и увек има шта да се прича.
— Ми не можемо да замислимо доживљавање руске литературе у 19. веку онако како су је тада доживљавали људи. Када је био написан „Злочин и казна“, била је то је 1866. година. Нешто раније студент Иванов убио је свог газду и добио је девет година робије, а Раскољников је добио осам. То је био живи живот, Достојевски је писао о нечему што се догодило. Нама је то тешко да то разумемо — помисли само: злочин и казна, ко је убио, како је одговарао, какав је то злочин, каква казна? А то је била жива ствар, објављена у штампи. И зато је бити књижевник осетљиво питање, али мени се чини да данас тако нико не доживљава књижевност. Зато што она није више тако потребна. Зато што мимо ње постоји много тога, попут компјутерских игара, блогова и сличног. Да би нашла мир, књижевности је потребно да докаже да је најпаметнија. Погледајте ме, ја сам најпаметнији. Ми смо најпаметнији — ето то треба да докажемо, и тада ће пред нама пасти ничице сви они са својим компјутерским технологијама и осталим стварима.
Знате да се ове године сајам одржава под слоганом „Шта би било да није било“. Шта би било да није било Толстоја, шта би изгубила светска литература? Шта је за вас Толстој?
— За мене је Толстој све. Кажем да су постојали уметници попут њега — а данас су само писци. Толстој је оно најбоље од Русије, најсофистициранији, најдубљи — и најнеразумљивији, у ког су уперени сви погледи. То је Толстој. Постојао је и Достојевски. Двадесети век је био време Достојевског. А сад, 21. век је време Толстоја. То је објективно тако. Више га преводе, више екранизују. Зашто? Можда зато што је Достојевски превише метафизичан. А Толстој је успео да каже неке истине које нико није. И бољи је од свих — заувек.
