Први пут у Србији Бељаков је био пре више година када је писао магистарски рад о усташама, па је у Београду проучавао архивске материјале. Други пут је у Србију стигао на Сајам књига, где је представио српско издање свог дела „Гумиљов, син Ане Ахматове“. У разговору за Спутњик објашњава зашто је Лав Гумиљов генијални историчар, а не само дете чувених родитеља.
— Лав Гумиљов је једини постреволуционарни историчар који је створио оригиналну немарксистичку историографску концепцију. Покушао је да одговори на питање одакле долазе и куда нестају народи, какви закони одређују њихов развој. Гумиљов је изнео претпоставку да живот народа зависи од броја социјално активних људи у њему — назвао их је пасионарима, од речи pasio — страст. Ти људи се одликују повишеном способношћу да раде, стварају, то могу бити научници, војници, политичари, предузетници. Када је таквих људи доста народ се успешно развија, када их је више почиње његова територијална експанзија, кад их је превише почињу да ратују међу собом, кад их је премало, народ нестаје и постаје жртва освајача. Иначе је тешко објаснити како је моћна царства за неколико година уништила шачица сточара. Његове теорије помажу нам да разумемо прошлост, садашњост и прогнозирамо будућност.
Шта може да научи савремена Русија од Лава Гумиљова?
— Много шта. Он се доста бавио проблемима међусобних односа народа и доказивао да пријатељство народа ни издалека увек није могуће. Постоје народи који се тешко слажу и понекад је боље живети одвојено, градити такав систем односа да не сметате један другом, не намећете свој начин живота, а односити се са поштовањем према националним особеностима. Гумиљов се бави и питањем масовних миграција, данас веома актуелним. У књизи „Хуни у Кини“ прича о народима који су насељавали источноазијске степе и који су у време велике суше у 3. веку почели да се насељавају у Кини. Кинези су им то дозволили, мислили су да ће их асимиловати. Нису се асимиловали и та сеоба довела је до два века страшног крвопролића — варвари су на крају били истребљени, а Кинези су претрпели огромне жртве. Ето какав може бити резултат масовних миграција народа који су туђи једни другима, који ни по чему нису гори, али су друкчији.
Као историчар, како видите односе Русије и Европе? И да ли је код Руса оно европско јаче од азијског?
— Руси и Европљани јесу различити. Блиски смо, али опет друкчији. Према Русима у Европи се односе како су се у античкој Грчкој односили према Македонцима. Наизглед блиски, не сасвим туђи, али ни сасвим своји. То је једна банална ксенофобија. И Руси на исти начин гледају на Европу, сматрају да нас Европљани не воле, и одговарају на исти начин Европи. Са друге стране, све се види у поређењу: Русија и европске земље су ипак ближе једни другима него Кини, муслиманским земљама Блиског истока, Индији. Зато су међусобне везе Русије и Европе противречне. Бројне чувене руске храмове и московски Кремљ пројектовали су Италијани. Од Азије смо узели мало. Рецимо, круна Мономаха којом су крунисани цареви до Петра Великог, највероватније је направљена у Азији. Али по мом мишљењу, преовладало је оно европско.
Какви су ваши планови?
— Завршио сам нову књигу „Сенка Мазепе: Украјинска нација у епохи Гогоља“, која је посвећена међусобним односима Украјинаца и Руса, Украјинаца и Пољака, Украјинаца и Јевреја у доба Гогоља. Мазепа је живео у друго време, али његова сенка је симбол разједињености Русије и Украјине. За Украјинце он је велики грађевинар, мецена, градио је украјинску државност. За Русе је симбол издаје. Премда је двадесет година служио цару Петру, у најтежем тренутку, кад је шведска војска краља Карла XII напала Русију, хетман Мазепа је прешао на његову страну, мислећи да је то корисније за њега и зато је за руског човека Мазепа симбол издајника.
Да ли је Гогољ руски или украјински писац?
— Неоспорно је руски писац, али било је руских писаца неруског порекла који су писали на руском — Јевреја, Пољака. Рецимо Јуриј Ољеша је пољски научио пре руског. Руску књижевност нису само Руси стварали. Гогољ је свакако веома близак руском народу, али сматрам да је више Малорус, Украјинац који је писао на руском и чак је руски језик зачуђујуће преображавао својим украјинизмима.
Како ће се завршити ова криза у руско–украјинским односима?
— Претпостављам да ће пре или касније доћи до помирења. И Украјинци и Руси морају да направе уступке. Украјинци морају да схвате да Руси који живе у Украјини имају право да остану оно што јесу, нису дужни да Мазепу сматрају својим националним херојем, нису дужни да забораве свој руски језик. Са друге стране, и Руси треба да схвате да Украјинци јесу посебан народ, многобројан, који неће нестати ни растворити се. Помирења ће бити, али не скоро.
