Замислите велики, отворени базен и људе у њему и око њега. Сад замислите да је тај базен у ствари велика септичка јама у коју сви ти људи бацају петарде, а неко убаци и динамит. Е баш тако би странац који први пут дође у Београд и прочита већину српских штампаних и електронских медијских издања или погледа неку од телевизијских емисија скицирао Србију. Испало би да су сви или у септичкој јами или око те јаме, а да детонација оног динамита запљусне и случајне пролазнике.
Наравно, таква слика Србије није права и стварна, јер је већина грађана пристојан свет који не стоји у јами или око ње, па чак и не пролази поред, али су све камере, очи, уши и погледи усмерени ка бучној мањини. Тог пристојног света нема у медијима, он не жели да се појављује у емисијама у којима су физички и вербални екстремисти, а чак избегава и да каже да са свим тим није сагласан, па свесно преузима ризик да се то ћутање схвати као одобравање.
Оне петарде и динамити су речи које неконтролисано испаљују како учесници ријалити програма (што им је посао) али и политичари, којима то никако није посао. Баш тај део друштва — који је, због посла који су му на обављање поверили грађани, најприсутнији у информативним емисијама — најзаслужнији је што се естрадни речник, простаклук, псовке и увреде са страница штампе специјализоване за такву врсту тематике, преселио у ТВ дневнике и ударне термине.
Где је одговорност за изговорено
Према културологу Ратку Божовићу, политичке страсти су доминантне на политичком пољу, а тамо где су политичке страсти добиле димензију екстремизма имамо мржњу и нетолеранцију као претпоставку за све ово о чему говоримо.
„Просто, ако ниси као ја, ако ниси са мном, ако ниси у мојој странци, онда си заправо споран да спорнији не можеш бити. Онда си не само неистомишљеник него и непријатељ. Тако да је тај стари образац говора код нас свеприсутан“, тврди Божовић за Спутњик.
Не постоји одговорност за изговорену реч — било да је она увреда или је озбиљна оптужба неког политичког опонента. „Бедници“, „кретени“, „идиоти“, „мајмуни“, „пицоус ти“ само сунеки од свакодневних епитета које као етикету не лепе Кристијан Голубовић и Станија Добријевић једно другом у ријалитију, већ се политички опоненти међусобно „чашћавају“ на овакав начин.
„Највећи проблем је недостатак политичке културе или критичког јавног мњења које би успоставило говор који не би био екстремистички, па зато имамо невољу да је образац менталитетски, црно-бели, или схема према којој су најбољи они који припадају нама, а да су они који се разликују од нас најгори и зато им припада и нетолеранција и те прејаке речи“, констатује професор Божовић.
Тренд децивилизације
Социолог Владимир Вулетић сматра да је у питању процес децивилизације српског друштва, односно да се процес цивилизовања, који је трајао јако дуго, преокренуо пре двадесетак година и да смо сада заправо мање цивилизовани него што смо били пре 30 година.
„То се, између осталог, показује и кроз јавни говор, а посебно је забрињавајуће што напросто тај процес децивилизовања значи да смо сада мање склони да контролишемо своје нагоне и емоције. Да би се то контролисало, потребно је од првог дана у кући да се, на неки начин кроз систем награда и казни, деца припремају за друштво и за нешто што је лепо понашање“, каже Вулетић за Спутњик.
Поменути примери су вербално вређање, али свакако поред овог свакодневно слушамо и међусобне оптужбе тих истих политичара, па чак и оне за озбиљна кривична дела. Проблем је вишегодишњи, па и вишедеценијски.
Озбиљне оптужбе без епилога
Суштина тог проблема је, како нам је нешто раније рекао адвокат Божо Прелевић, непостојање владавине права, јер су институције које су могле да реагују урушене и исполитизоване.
„Имате гађање блатом, сви су запрљани и свако може да изговори шта хоће“, категоричан је Прелевић. Он констатује да безбедносне службе и полиција, уместо да истражују, дају таблоидима полуистините информације.
Према мишљењу бившег судије Врховног суда Србије Зорана Ивошевића, постоје два начина како би овај негативни тренд био онемогућен. Први је правни, а други је професионална свест новинара.
„Прозвана или оштећена страна може поднети тужбу судовима, а може се обратити и Комисији за жалбе Савета за штампу, која не одлучује на бази права, већ на бази новинарске етике“, прецизира Ивошевић за Спутњик. Он наглашава да судски процеси предуго трају, јавност заборави на неки случај, а Савет за штампу одлучује најкасније у року од два месеца.
„Те оптужбе нису у функцији истине већ у функцији нових кадровских решења. Наравно, претходно су убили институције“, констатује Божо Прелевић наглашавајући да овај „систем“ није изум тренутне власти, већ више гарнитура које су се смењивале на власти.
Кривица уредника и медија
И? Нема „и“.
Новине доштампају тираж, телевизијама скочи рејтинг, порталима се повећа број кликова, а целокупно друштво крене од човека 2015. и 21. века ка првом хомосапијенсу. Мада, да може да нас тужи, овај наш поменути далеки предак би могао да заради огроман новац јер га вређамо тиме што говоримо да је живео у анархији, а он је човек знао принципе и правила оновременска.
Данас пак нема правила, свако се може наћи на стубу срама, а ако реагује, испашће да сам себе маже оним што се налази у септичкој јами. И тако у круг, док доминантан образац понашања и опхођења у јавној сфери постаје сличан ономе из великих кафана са Ибарске магистрале, али доцкан у ноћ кад се сви понапијају па почну да се гађају флашама. Или као ратиште у Сирији, где ако би вас неко тамо бацио не знате одакле и шта може да вас погоди и ко да вас погоди. А сигурно ће вас нешто погодити.
Добар део кривице за целокупно овакво стање лежи на уредницима у медијима, поготову на менаџменту, који је уљуљкан и на промену пословне политике неспреман. Можда и због тога што ова пословна политика коју поменусмо нема везе са пословном политиком већ само и једино са политиком. Притом, новинари су постали прво несолидарни, а онда прагматични. Престали су да буду новинари, да би имали шта да једу.
Ништа не одаје као говор
Пристојан свет се, као што рекосмо, гнуша свега тога, не жели да улази у такву врсту арене али је, хтео-не хтео, нападан.
„Ту се заправо одаје онај који није спреман да говори нормално и без екстремизма, јер ми овде имамо и вербални екстремизам, а екстремизам је по природи ствари нешто што није баш нормално и што припада патологији, болести у мишљењу и комуникацији“, додаје професор Божовић. Он констатује да је овдашња комуникација уништена и упропашћена на свим нивоима нашег постојања — од свакодневног живота до јавног поља.
„Највећи проблем је што је у јавном пољу та псовачка димензија присутна и свеприсутна тако да се и политичка псовка готово изједначава са оном из ријалити шоу-програма, која је доживела најодвратнији ниво комуникације“, тврди Божовић. Он је на становишту да је у питању проблем читаве атмосфере у друштву која је поприлично напета и на кратком фитиљу, јер су људи недовољно способни да чују другога и да воде дијалог, па је алтернатива искључивост, милитаризам или тоталитаризам у говору.
Зато професор Божовић закључује: „Дакле, говор нас одаје, такав си какав ти је говор“.
