Један од препоручених текстова, чији је аутор аналитичар Олег Кизим, нашао се на фејсбук налогу Дмитрија Рогозина, а преносимо га у целини:
Posted by Dmitry Rogozin on недеља 1. новембар 2015.
Војни буџет САД 2015. године износи 569,3 милијарди долара. Кина троши на одбрану 190,9 милијарди. Велика Британија — 66,5 Француска — 52,7. Између њих је Русија, чији трошкови су 53,2 милијарди.
Ове бројке представљају директан одговор оним аналитичарима који на сваком ћошку причају о неефикасности државних предузећа и предностима приватног сектора. То јесте истинито када је реч о производњи робе широке потрошње, зато што је приватни предузетник флексибилнији него државно предузеће. Али то се не односи на наменску индустрију.
Ако упоредимо руски и британски војни буџет, онда би, према логици присталица концепције либералног тржишта, британска и француска војска требало да буду јаче од руске. Али то ни приближно није тако. Русија убедљиво предњачи по броју система противракетне одбране, борбених авиона, тенкова и подморница. Систем нуклеарног уздржавања да не помињем: Лондон и Париз га практично немају.
Испада да Русија троши новац из војног буџета много ефикасније него земље које су повериле наменску индустрију приватним компанијама. Узгред, Русија предњачи и у високотехнолошким областима, попут авијације, изградње ракета, електромагнетног оружја.
Циљ приватног бизниса је приход, што је сасвим природно. Али у наменској индустрији то води ка енормном поскупљењу „робе“. Управо зато је цена руских тенкова и авиона понекад неколико пута мања од цене западних пандана.
Поређење војних буџета разбија још један популарни мит — да на Западу нема корупције. Има. Али нико неће дозволити западним медијима да истражују детаље војних аранжмана.
Џиновски војни буџет Кине је посебна прича. Али Пекинг је тек недавно започео процес модернизације наоружања, при томе није имао толике одбрамбене капацитете, као што су имале Русија и НАТО.
Нисам присталица препорода планске привреде, попут оне што је постојала у СССР-у. Модел у ком држава дефинише број произведених кутија шибица или пертли је у најмању руку неефикасан. Али што се тиче великих пројеката, као што смо видели током ’90-их, они су неизводљиви без државног планирања. Поверити наменску индустрију приватном сектору значи упропастити ову браншу.
Данас похлепни чиновници покушавају да контролишу мали бизнис, иако га одавно треба пустити на слободу. И обрнуто: државни чиновници се плаше да преузму одговорност за велике пројекте, које су упропастили олигарси. Управо пример наменске индустрије која је остала под контролом државе Русије указује правац у којем би требало ићи.
