За два дана би прву заједничку трибину требало да одрже СДС Бориса Тадића и ЛДП Чедомира Јовановића. Демократска странка, из које су настале обе ове партије, такође најављује усаглашавање програмских основа. А пре неколико дана на Јавном сервису представници водеће партије владајуће коалиције и њеног главног партнера нису знали да кажу основе програма својих партија. Представница СНС-а се похвалила да је писала програм, а није знала како се зове тај програм, док је представник СПС-а рекао да не може да набраја основне вредности партије којој припада, или их није знао.
Ових неколико примера само су најсвежији догађаји на српској политичкој сцени, а оно што им је заједничко је — програм. Некима нови, некима непознавање тог програма, а некима апсурд да због програма могу заједно.
Наиме, ако социјалдемократија и неолиберална економија могу да праве савез, ако човек који је говорио и Косово и Европа може да брани политику свог новог коалиционог партнера који Косово третира као независну државу, чему онда њихови програми? Ако представници власти на Јавном сервису не знају да гледаоцима појасне зашто су у некој партији, онда се питамо о стварним мотивима њиховог бављења политиком, али и како онда да се грађани определе?
Брак из рачуна трпи све
Да ли је на делу нека врста смрти идеологије на српској политичкој сцени и доказ да партијски брак из рачуна трпи све? Да ли зарад личног интереса политичари праве идеолошке отклоне, фракције, па и странке, а онда све то пониште зарад неког вишег, али опет личног интереса? И још очекују да грађани и гласачи све то прогутају.
Професор на Универзитету у Београду и дугогодишњи уредник Слободан Рељић тврди да програми партија ничему не служе и да они важе за нормална времена и уређене системе какав Србија годинама није. Једино се за време Савеза комуниста знало шта програм представља и које пројекције има. Све после тога, додаје Рељић, била је чиста импровизација и програм се писао по инерцији.
„Ту нема никакве идеологије, то је дневно сналажење са неким вештинама које су опште. Нема ту ништа партијско, него — свако ко зна како се држе рачуни на Девичанским острвима, добро је дошао свакој партији за њене трансакције“, категоричан је Рељић.
Читав партијски систем у Србији, додаје он, крајње је обесмишљен. „Кад имате неки програм морате да реализујете неку идеју, морате да имате неки циљ, морате имати неку представу, не само о тој садашњици која се врти него морате имати неку представу о томе куд се иде, а тога данас нема“.
Шта је решење за грађане
Према социологу Зорану Стојиљковићу, професору на Факултету политичких наука у Београду, страначки програми треба да покажу шта је специфична политичка понуда и да око ње идентификују елементарно бирачко тело. Међутим, у политичкој пракси се воде логиком интереса организације и изборних резултата па, како каже Стојиљковић, партије левице имате и у власти и у подељеној опозицији, а да су заједно добиле би 30 одсто.
„Шта је решење за грађане? Решење је да се страначки програми у изборној понуди критичким приступом јавности учине мерљивим. Констатација да ћу се ја борити против корупције или да ћу се борити за веће запошљавање младих је само констатација уколико нема мерљиве резултате“, констатује Стојиљковић.
Посебно је важно да кад неко уђе у власт и формира политику владе, грађани провере колико у изборном манифесту и програму те партије има заједничких елемената са оним што ради влада. Друга ствар коју би, према Стојиљковићу, ваљало проверити јесте да се строго мери, прати, анализира и организује политичка тражња у утицајним професионалним удружењима, синдикатима, студентским организацијама и да то условљава подршку.
„Докле год се то не измени и докле год се не измени изборни систем да бирамо лице са именом, презименом, биографијом, увидом у податке кога је и како ’усрећио‘ у свом претходном професионалном ангажману или седећи у управним или надзорним одборима, неће се ништа променити“, тврди Стојиљковић.
Значи, подвлачи он, програми јесу релевантни, а то што од њих нема ништа је зато што их не контролишемо, зато што не тражимо да буду прецизирани, квантификовани, и што кад лицитирамо политичку понуду нисмо организовани да постављамо макар ова питања.
