Због десет новинара (и два полицајца) убијених у терористичком нападу на „Шарли Ебдо" марширала је, солидарна, згрожена, сва Европа која себе воли да назива демократском, либералном и слободоумном.
Од тада па до данас, дакле само током 2015. године, на путу ка земљама Европске уније у Средоземном и Егејском мору удавило се више од 3.400 људи; међу њима и много деце а превише је већ и само једно. На грчком острву Лезбос понестаје слободних места за сахрањивање утопљених избеглица.
Али они који су зимус били Шарли, данас нису „и ја сам избеглица". А „Шарли Ебдо" стигао је и да објави карикатуре на којима руглу извргава утопљено трогодишње дете…
Уистину, избегличка криза која данас потреса Блиски исток и Европу, и која прети да разори Европску унију, показала је много тога. Понешто, попут овог лицемерја у коме људи ни у смрти нису исти, у коме су једне жртве вредније од других, вероватно је било и очекивано; Срби су, макар, у последњих четврт века имали довољно прилике да се увере како на демократском Западу могу да буду само жртве другог реда.
Али није сва реакција на избегличку кризу и њене последице била овако очекивана. Мало ко је, а нарочито они који су поверовали у сложност европске породице са седиштем у Бриселу, могао да предвиди да ће се — реагујући на избегличку кризу подизањем ограда, свађама и пребацивањем проблема преко граница за које се мислило да у шенгенском простору више не постоје — та породица показати толико склоном распаду да то сада признају и њени највиши званичници.
Но није само ова реакција на кризу била неочекивана. И сама криза избила је неочекивано, осим можда за оне који су је и организовали. Организована или не, тек, она сада има озбиљан потенцијал да изазове, осим споменутих породичних проблема и раскошне параде лицемерја, и озбиљне геополитичке последице. У томе, вероватно, лежи њен највећи значај.
Пре свега, потпуно је јасно да је европска избегличка криза узрокована, и нераскидиво повезана са сиријском кризом. Ствар је једноставна: све и ако је Башар ел Асад сурови диктатор каквим га представљају дириговани западни медији, чињеница је да људи из Сирије нису бежали све док Сједињене Америчке Државе и њихови савезници из Персијског залива и Турске нису покренули оружану побуну у Сирији како би Асада сменили с власти. Тек тада су Сиријци почели да беже.
Уточиште су пронашли у околним земљама. Из њих су ка Европи кренули да хрле одједном, без видљивог непосредног повода, у другој половини прошле године. Има основа за сумњу да је у томе било и извесне организованости.
Мађарски премијер Виктор Орбан пре неколико дана је за организовање избегличког таласа оптужио америчког милијардера и филантропа по сопственом признању Џорџа Сороша. И није тиме Орбан открио неку строго чувану тајну. Сорошева Фондација за отворено друштво и сама, на свом сајту, признаје да помаже организацијама које избеглицама и мигрантима помажу да дођу до Европе.
Последица овог доласка јесте и криза која сада потреса саме темеље Европске уније.
А како је деловање Џорџа Сороша уско повезано са оним круговима у Вашингтону који креирају америчку политику, и спољну и унутрашњу — Сорош је, примера ради, најиздашнији финансијер председничке кандидатуре Хилари Клинтон — има основа за сумњу да и у овом случају Сорош не делује само на своју руку.
И наравно да овакав амерички удар на Европу — упркос свим заклињањима у партнерство — не би био први. И украјинска криза, и присиљавање Европе да Русији уведе санкције, и приљежан рад Вашингтона на минирању Јужног тока, сведоче да се Америка не либи да Европи нанесе штету, ако је та штета у америчком интересу. А интерес је очување глобалне хегемоније, а те хегемоније не може бити ако се Европска унија и Русија једна другој приближе исувише, јер то приближавање искључује некога трећег…
У сваком случају, све и ако овде нема организације, већ је избеглички удар на Европску унију тек случајни нуспроизвод хаоса који су Американци и савезници произвели у Сирији, геополитичке последице данашње ситуације могле би да буду толико крупне да би могле да се упореде с последицама које је произвео пад Берлинског зида.
Једна могућа последица јесте она која је већ споменута: распад Европске уније, или макар њено редефинисање које би ишло у правцу развлашћивања бриселске администрације, у корист поновне суверенизације националних држава.
С друге стране, поведе ли се за нагоном за преживљавањем, Европска унија (а пре свега Немачка) решење избегличког проблема мораће да потражи у његовом корену. Дакле, у Сирији. Притом, потпуно је јасно да мира у Сирији, који би избеглице вратио назад, не може да буде без Башара ел Асада, и, што је важније, без Русије и без Ирана. И отуда, ЕУ и Немачка, ако осим жеље за сопственим опстанком поседују и снагу да ту жељу изразе, савезника у решавању кризе морали би да потраже на тој страни.
Скоро да је сувишно истицати: овакав развој догађаја представљао би, за Сједињене Државе, двоструки пораз. Руски савезник Иран би, уместо америчке Саудијске Арабије, постао водећа сила у једном од кључних светских региона, а истовремено би дошло и до природног зближавања Европе и Русије, што је сценарио у чије је спречавање Вашингтон досад уложио јако пуно енергије и ресурса.
И нема сумње да ће САД уложити и енергију и ресурсе да овакав развој догађаја спрече. А то ће, како нам досадашње искуство показује а о томе би штошта имали да кажу и Ирачани и Либијци, моћи да учине само производњом новог хаоса. Питање је, само, ко ће бити бржи, и хоће ли милиони сиријских и блискоисточних избеглица окупирати Европу, или ће се Европа ослободити америчке окупације.
