Танасковић у интервјуу за Спутњик открива шта је све претходило гласању о косовском захтеву за пријем у ту организацију и објашњава значај овакве одлуке на међународном нивоу.
Каква атмосфера је пратила заседање Генералне конференције Унеска у Паризу?
— Седници је претходила грозничава атмосфера и велика нервоза заговорника пријема Косова у Унеско, који су, свесни тога да нису сакупили довољно гласова за добијање резултата којем су тежили, у самој згради Унеска врло интензивно лобирали. Прилазили су делегацијама тражећи од њих да промене своје опредељење, што се нарочито односило на државе за које су претпостављали да ће гласати против пријема Косова, како би смањили њихов број. Та нервоза била је приметна не само међу дипломатама у Паризу, већ и по извештавању медија на Косову и Метохији.
Да ли је резултат гласања био изненађење?
— Још на седници Извршног савета, када је подржан предлог да се ова тачка уврсти у дневни ред Генералне конференције, било је јасно да постоји велика подела у Унеску и да је само захваљујући систему гласања, где се уздржани гласови не рачунају, овај предлог и дошао на дневни ред. Зато смо и одлучили да предложимо одлагање гласања и том приликом вођена је садржајна и озбиљна дебата.
Иако наш предлог није добио неопходну већину, у одлучивање о предлогу резолуције ушло се са свешћу да је реч о нечему што може трајно обележити ову организацију, уколико би се одлучило на начин који би био даље кршење међународног права и представљао би насилно увођење једне недржаве у ову организацију, без обзира на сву аргументацију коју су заговорници пријема Косова износили у својим излагањима.
Представници привремених власти у Приштини изјављивали су како је заправо већина чланица Унеска гласала за пријем Косова, али да оно ипак није примљено. Како то коментаришете?
— То је, наравно, као и многе друге претходне изјаве о такозваној плебисцитарној подршци, веома далеко од истине. У организацији која има 195 држава, 92 су гласале за пријем Косова, а остале нису, што се дакле никако не може сматрати већином. Тако да је упркос овом, по мом мишљењу, накарадном систему гласања, који често искривљује реалност, ипак постигнуто то да овај предлог не добије потребну већину.
Велика Британија је и на Генералној конференцији била међу најснажнијим заговорницима пријема Косова у Унеско.
— Својим излагањем представник Велике Британије нама је заправо умногоме помогао, јер је настојао да објасни како би био преседан уколико Генерална конференција не би поступила у складу са препоруком Извршног савета, јер се то никада до сада није догодило.
Одговарајући на његову дискусију, приметио сам да је заправо логично да дође до тог преседана, због тога што никада у историји Унеска није постојала недржава тј. ентитет чији се пријем у ову организацију тражи. Сам предлог је представљао толики преседан да је сасвим разумљиво да Генерална конференција није могла прихватити оно што је, такође као преседан, одлучио Извршни савет, а то је да се једна недржава, већ територија под администрацијом УН, некако уведе на мала врата у Унеско.
Ово је важан тренутак у којем је јасно дошло до изражаја да се не може баш све и увек постићи на начин на који су неке државе навикле да се понашају у међународној заједници.
Да ли су власти у Приштини схватиле поруку која је стигла из Париза? Да неће тако лако моћи да остваре оно што су наумили без договора са Београдом?
— То би морала бити једина конструктивна порука која би могла отворити пут ка бољитку како за Албанце и Србе на КиМ, тако и за читав регион. Ми смо и тражили одлагање гласања како би се дало више времена да се кроз разговоре у Бриселу, уз помоћ ЕУ, размотре сва битна питања, укључујући и питање свеукупног статуса и заштите наше културне и духовне баштине на КиМ.
Оно што је било прилично упозоравајуће и пре читаве ове саге о Косову у Унеску јесу изјаве косовских званичника који су тврдили да немају намеру да у оквиру бриселског процеса разговарају о статусу и заштити културног наслеђа, јер то наводно није у агенди предвиђених тема.
Зато се прибојавам да исход овог гласања неће бити тако схваћен у Приштини, да ће бити другачије интерпретиран и да, нажалост, можда може довести до још одбојнијег става у дијалогу, до веће нервозе у друштву и заоштравања политичке борбе у самој Приштини, што свакако не би било добро.
Томе у прилог иду и изјаве представника албанске опозиције у Приштини, који траже оставке приштинских власти и прекид бриселских преговора.
— То се очекивало. Изгледа да је пројекат ове резолуције увођења Косова у Унеско у много чему имао за циљ да се заправо спаси садашња власт у Приштини, чак и неки истакнути појединци из те власти и то је, и у том смислу, било функционално када је реч о спонзорима овог предлога.
Светски медији оценили су исход гласања као победу Русије и Србије.
— То је поједностављен, хладноратовски и црно-бели поглед на ствари. Русија је Србији пружила огромну подршку, али ту су и Кина, Индија, Бразил, Куба, Индонезија, Аргентина… Неке државе које су признале Косово одлучиле су да се уздрже. Таква констатација је потцењивање свих тих држава које су из властитих интереса али и уверења да се не сме кршити међународно право, стале у јединствен фронт који се супротставио таквом насиљу над међународним правом. Свести то само на односе Србије и Русије је потцењивање значаја овакве одлуке специјализоване агенције УН.
Шта предстоји Србији, имајући у виду изјаву Хашима Тачија да Косово неће одустати од пријема у Унеско и да ће сачекати следећу прилику за пријем Косова, 2017. године?
— Не сумњам у то да ће власти у Приштини покушати да кроз обновљени процес захтева за пријем обезбеде да Косово уђе у Унеско. То је њихово легитимно право и на то морамо бити спремни.
Али из Париза је стигла порука да се не може увек постизати све што би се желело без договора и сарадње. Зато мислим да би било паметније, уколико би порука гласања у Унеско била исправно схваћена, а путеви ка Унеску били тражени на другачији начин од стране оних који су на власти у Приштини.
