Готово сви „пријатељи“ званичног Београда са Запада, али и из региона, подржали су улазак Косова у Унеско, а саговорници Спутњика кажу да је такво њихово изјашњавање у Паризу било очекивано.
Бивши амбасадор Србије и Црне Горе у Великој Британији Владета Јанковић каже за Спутњик да је гласање у Унеску било ствар опредељења држава, а да су се наши западни „пријатељи“ определили да Косово буде независна држава много пре него што је Унеско дошао на дневни ред.
Према његовим речима, наши наводни пријатељи врло добро знају шта раде и нису нимало гајили илузију да Албанци не мисле зло српском наслеђу на Косову.
„То је једна доследна политика — политика која има своје исходиште и свој циљ и не треба нико да има илузије. У сваком случају, ово што се сад догодило у Паризу је успех, али ја не бих био превелики оптимиста ни на средњу, а не само на дугу стазу“, упозорава Јанковић.
Континуитет
Бивши шеф дипломатије Савезне Републике Југославије Владислав Јовановић сматра да су сви ти западни „пријатељи“ у суштини били непријатељи СФРЈ, СРЈ и Србије јер су систематски радили на њиховом разграђивању.
Њихова садашња подршка Косову само је последњи у низу покушај разграђивања Србије.
„Али ово је много већи пораз западних спонзора и заштитника Косова, него самог Косова и косовских Албанаца, јер су они доживели један потпуно убедљив морални и политички пораз који су само једном током читаве југословенске кризе били доживели у УН 1999. године, кад су били поражени у акцији избацивања тадашње Југославије из УН. Тада је то учињено уз помоћ несврстаних земаља кад је у координационом бироу од 16 чланова 15 осудило такву акцију. И Америка, која је била на челу тог пројекта, морала је да се повуче“, подсећа Јовановић.
Заједно са западним „пријатељима“ Србије, подршку Косову у Унеску пружиле су и све земље региона, осим Босне и Херцеговине.
Добросуседски односи
Према Јанковићевим речима, свима који стоје иза пројекта осамостаљивања Косова, а то је у првом реду званични Вашингтон, важно је било да обезбеде подршку земаља у његовом непосредном суседству и отуда одређене привилегије или бар обећања која су добиле власти у Подгорици, Скопљу и Загребу.
Јовановић каже да су све бивше југословенске републике практично сведене на вазални статус и као такве немају ни самосталност ни стварну сувереност, због чега морају да се понашају у складу са центрима моћи који су их створили и којима дугују своју оданост.
„Ништа то не изненађује, то је само потврда колико су све те бивше југословенске републике врло мало републике, а много више од тога протекторати западних сила. Што се тиче БиХ, она се уздржала јер има унутрашњу блокаду — Република Српска је спречила остатак БиХ да призна тзв. независност Косова“, каже Јовановић.
Дужни и уздржани
Кад је реч о Грчкој и Румунији, двема земљама ЕУ које нису признале независност Косова а остале су уздржане приликом гласања у Паризу, саговорници Спутњика кажу да су обе земље биле под великим притиском кључних земаља Запада.
Јанковић сматра да су и Грчка и Румунија под снажним притиском моћних западних земаља, због чега нису могле гласати против пријема Косова у Унеско, али су се уздржале и то је „највише што су могли да учине“.
С друге стране, Јовановић је изненађен гласањем Румуније и Грчке и оцењује њихове потезе као „играње ватром“, имајући у виду да и те државе имају велике мањинске заједнице које нису „потпуно интегрисане, нити имају намеру да се потпуно интегришу“.
Он подсећа да је за разлику од Грчке, Кипар гласао против пријема Косова у Унеско и додаје да је својим поступком Грчка, као матична земља, практично напустила солидарност с Кипром јер је „ставила је до знања да се у будућности неће противити евентуалном коначном отцепљењу Северног Кипра“.
А где смо ту ми?
Владета Јанковић истиче да је у случају гласања у Унеску дошло до дипломатске конфронтације ширих размера.
„У овом тренутку дошло је до конфронтације, дипломатским речником речено, глобалних размера. С једне стране су биле Русија, Кина, земље БРИКС-а и један део слободног света, које чине већину становништва на свету, а с друге стране сте имали велике западне силе, НАТО… Овог пута је победила правда. Али то не мора да значи да ће то тако и остати“, упозорава Јанковић.
Наши саговорници су сагласни да је гласање у Унеску било тренутак истине за српску спољну политику али нису сигурни да ли је дошао тренутак да нешто промени у српској дипломатији.
Владислав Јовановић оцењује да нам безрезервни и безусловни пут ка ЕУ досад није донео много ни олакшања ни благостања, више нас је уводио у нове компликоване ситуације.
„Хоће ли из свега овога наша власт извући потребне политичке захтеве, остаје да се види“, закључио је Јовановић.
